Miljenka Smoju nikad nisam sreo u prostorijama Slobodne Dalmacije, dok sam pisao za taj list. On je imao poseban, zasluženi status da tekstove piše kod kuće, bez teleprintera, bez faxa, bez maila i mreže nad mrežama. Njegovi tekstovi sa stare pisaće mašine ipak su stizali redovito u redakciju, bili su pravi biser za jedan list…

Nije bilo ni jedne ljetne noći a da ga nisam vidio u šetnji splitskom Rivom. Prozori mog stana gledali su na onaj čarobni prostor, od malog Đardina prema moru. Bio je to nezapamćeni užitak za oči; obala, park, brodice privezane uz obalu i… Smoje, s jednim ili dva prijatelja; šetnja noćna: gori, doli, gori, doli… U tim nekim kasnim satima bilo je moguće i čuti njihove glasove. Kroz te razgovore s običnim ljudima, Smoje bi saznao sve što je važno i što tišti Split. A on je ka varoško dite dobro znao puls grada, koji je svojim perom proslavio.

I onda me jednog dana nazove urednica Novog lista. i kaže kako bi željela jedan tekst o Miljenku Smoji. Naravno, odmah sam joj rekao da će to malo teže ići, jer da sam to pokušavao više puta. ali uvijek bi se ispriječila „rampa“. Nisam joj ni pokušao objasniti da Smoje nikad ne diže svoju telefonsku slušalicu, i da se na svaki telefonski poziv javlja Lepa Smoje. A Ona, Ona je posebna priča. Uvijek je vrtila jednu te istu ploču: “Ajme nemoj ga sad prekidati. Puno ti je umoran i radija je cilu noć. Najbolje bi bilo da to odgodimo za misec ili dva. Ajde, bog mali!” Tako otprilike je tekao naš razgovor, svaki moj pokušaj. Možda sam to moga ostvariti u jednoj od svakodnevnih noćnih šetnji, ali to bi zasigurno poremetilo njegov ritam. Mislio sam, on sam bira ljude s kojima će se družit i šetat. A priznati urednici totalnu kapitulaciju, nisam želio. I nazva sam Lepu… Još jedan pokušaj!

– Ej mali, šta ti triba?

Trebao bi mi šjor Miljenko…

– A nemoj danas. Evo, baš smo sad arivali s Brača, umoran je strašno.

A mogu li samo dvi minute s njim na telefon?

– Jesi lud? ‘Ko ga sad smi dirat kad je za makinjom.

U ovu uru, a tek ste stigli sa Brača. Dajte mi ga gospođo Lepa, neću vam ga puno zadržat. Ma ni otet!

– Nazovi za dvadesetak minuta pa ću ga pokušat nagovorit. A poslat će k vragu i tebe i mene. Ma šta ga više ne pustite na miru. On je stariji čovik i potreban mu je mir.

Na drugi poziv odgovorila je, i na moju sreću, dogovorila susret za sutra u 10 sati.

– Znaš di je oni kafić pored naše kuće? Tamo će te čekat – rekla je Lepa u maniri Bepine iz Malog mista.

Smoje je sjedio u kafiću i listao novine.

– Kažeš Novi list. Znaš li ti da su splitski batelanti strašno mrzili Riku?

Ne znam šjor Smoje, ja sam vam iz Splita, a nisan batelant. A zašto su splitski batelanti mrzili Riku?

Zato jer nisu volili da Rika bude bolja od Splita, ni u pomorstvu, ni u brodogradnji. Da nije Rike, Split bi bija glavna luka! Splićani su je oduvik bagatelizirali, a kad je procvala, onda se stvorija jedan negativan mit o njima gore, pa o Kostrenjanima, da su grozan svit. To ti je jedna zabluda među starijim ljudima. Rika ima dalmatinsku koloniju koja je slabo povezana sa starim krajem. Te veze bi trebale biti čvršće… Rekli su mi da ti je Novi list jako dobar. Šteta šta ga nema kupit u Splitu. Sad je jako dobar, za razliku od onog vrimena kada je bija nekako sučijav. E, šta bi ti tija od mene?

Pa, recimo da pričamo o Vama, ne o batelantima i onima iz Kostrene. Meni oni nisu interesantni.

– A ja sam ti interesantan?

Da mi niste interesantni ne bih vas molio za razgovor. Evo, zanima me ova situacija oko Slobodne u kojoj ste proveli cijeli novinarski vijek. Tko je kome dao otkaz, Vi njima ili oni Vama?

NE MOGU BITI UZ VLAST

– Ja sam i ka penšjunat radija za njih. Kad je Kutle preuzeja Slobodnu, onda je njihov novi urednik na TV reka, da svi suradnici ostaju, i da su dobrodošli. Onda ga je novinar pita jel’ se to odnosi na Smoju i Lovrićku? Zašutija je. Omar san vidija koja je ura. Drugi dokaz da nisam poželjan bija je taj šta su za jedan moj komad, u kojemu je igra Boris Dvornik, u kratkoj notici naveli Dvornika kao autora skeča. Napisa san im jednu nevinu, meku ispravku, pa su i to ignorirali. Ako su spominjali moje ime, uvijek je to bilo s negativnim prizvukom. Nisu me njanka zvali kad je bila 50. obljetnica Slobodne… A bija san jedan od prvih i najstarijih novinara!

Boli Vas to?

– Boli me zato šta san se veza uz tu kuću. Meni je novina sve na svitu. Ako ne pišem dva dana, ja sam bolestan. Mislim da je Slobodna imala koristi od mene. Ipak sam ja bio jedan od najpoznatijih novinara, i jedini koji nije bija član partije. Nisan bio ni komunjara, a bio sam zasigurno najkritičnije pero prema komunistima u Jugoslaviji. Ipak, moram priznat osjećam se lijevo. Ako nisam bija onda sam sad kad vidin kakvi su ovi. Ja ti nisan bija član ni jedne stranke. Nisan ni danas. Ja san takav čovik – ne mogu bit uz vlast! Ni jedan novinar, ni jedan sudac ne bi smija bit u partiji. Sad se s jednakon strasti, ka i nekad, gaze politički protivnici. Bija je sekretar komiteta, bija je nevjernik, a odjednom je progleda, iša u HDZ, u crikvu. Nosija je petokraku, a sad vijence. Sad mu to koristi! Uvik najde svoga Boga, a ja ga ne mogu nać nigdi! Uvik san se osjeća ka progonjena zvir, uvik je bilo ograda, zabrana… Napadaju me da san lipo pisa o Titu kad je umra. Sad san ja kriv šta je svit plaka za njim? Sada se stide svog ponašanja, a sutra će se stidit ovoga. Ja se nikad neću stidit. Takav sam. Ne more čovik pucat sam u sebe ako nije samoubojstvo?

SVE MORA BITI PODLOŽNO HUMORU

I sad pišete za Feral Tribune?

– Je, pišen! I ne znan oće li me bit stid, oli ću bit ponosan šta radin za njih? Ako je oni porez ka i na pornografska izdanja, onda me je sram. Neke zapadnjačke novine pišu da je Feral jedan od boljih listova. To je interesantna novina. Dalmatinsko novinarstvo je i inače bogato. Ima tamo stvari s kojima se ja ne slažem, ali u suštini to je jako dobar list, i svi suradnici su pismeni. Ima duhovitosti i satire. Možda mi još nismo duhovno na toj razini da prihvatimo takvu satiru. Našem je svitu sve svetogrđe… A ustvari, ne postoji svetinja, sve mora biti podložno humoru. Ja tako mislim. Mi se moramo naučiti na slobodu razmišljanja. Nažalost, u mom pisanju ima malo satire. Ja san humorista, blag… Satiričar je optimista, ja suosjećam s ljudima. Kod mene je sve podložno humoru… – pričao je Smoje, ja zapisivao a on (usput) dimija jednu za drugom, taj nije znao ugasit cigaretu.

– Nemoj to pisat!

Zašto?

– Ne bi tija da mi žena zna. Sva srića da su cigarete skupe. Sve šta je meni drago poskupilo je. Može Valentić pizdit šta oće, ali meni je poskupilo vino i duvan. I lani san bija po Braču, tamo mi je veliki promet vina, uvik mi neko dođe. Bračani su mi govorili kako će uvik bit litra vina jednu marku, a ove je godine dvi i tri marke litra u težaka u konobu.

UZORI SU U ŽIVOTU

Bojite se žene, a?

Ko, ja? Ajde kvragu. Ona me oće čuvat i znan da mi koristi sve šta Ona kaže, ali me smeta. Znan da je u pravu, ali uvik popizdin. Ja san anarkišta! Lin san sam po sebi. Prije, dok san bija mlaji, probudi bi se u sedan manje deset, a vanka bi bija u sedan. E, sad se dignem u sedan, a izađem u devet, a Ona me tira: okupaj se, operi kosu, promini majicu, evo ti nove mudante…

Pa to je dobro. Želi vas ušestit, krećete se među ljudima, a svaki susret s novim ljudima je možda šansa da napišete neku novu knjigu ili seriju.

Skupija san puno fenomenalnog materijala za jedno novo Malo misto. Ali, ja starin… Možda bi se to moglo snimit u neko dogledno vrime, kad bude više šoldi i demokracije. Mogla bi se snimit solidna serija. Danas mi je žaj šta Malo misto nisam napravija u 50-60 epizoda.

Šjor Smoje, znate li šta me već godinama kopka. Je li Bepina, iz Malog mista možda osoba koja Vam je bila bliska, koju ste poznavali?

– Čovik u svim likovima najviše da sebe. Uvik uzor imaš u životu. Moj Luigi kombinacija je nekoliko likara koje sam ja poznava, a ima u tom liku i puno mene. Bepina? Takvih je žena uvik bilo, onih pravih, naših… Uostalom, ja i moja žena, zajebavali smo se 15-16 godina prije nego smo se vinčali. Jednostavno, bilo mi je teško poć kod matičara. Onda su me njezina mater i mala nagovorili. Tako smo nekako u po ure sve sredili, u Žrnovnici. Našli smo matičara u poju, vinča nas je, išli smo u Stobreč, najili se, napili… Prvu bračnu noć san j… ali nju nisan. I dan danas ne znan koja je to bila. Bit će san se opija?

To, naravno, nije istina?

– Istina je kad ti kažen! Tako je bilo kad san bija mlađi.

A dobro ako Vi tako kažete. To je prošlost… Što će ostati za vremena koja dolaze? Imate bogat novinarski i spisateljski opus.

Šta će ostat? Slušaj, 50 godina san luta po Dalmaciji i bilježija je. Da san deset godina luta po Africi bija bi afrikolog. Ostavija sam o Dalmaciji puno zapisa, ponegdje i poetskih. Sve to ostaje, vidit će se iz njih puno toga, sve te promjene. Ostat će, recimo, zapisano kako je Split doživija Gagarina kad je letija u ariju, kad je Tito umra, kad je Ajduk posta prvak. Jedan pametniji čovik od mene, moć će puno toga izvuć o svemu, o politici, športu, o običnim malim judima, o turizmu…

O turizmu, a rekli ste da mrzite turizam?

– Je, smeta mi? Dok san je…a Čekinje, onda mi je bija drag. Sad mi smeta ako pod borom ne mogu nać malo mista za odmorit se. I zato san protiv turizma. Bija san već i onda, kada san doturu Luigiju stavlja u justa riči: “Ča će nan ovaj prokleti ludi svit koji dolazi razbit našu lipu dosadu!” Nekad sam dobro zarađiva od pisanja, i strašno mi je žaj šta nisan negdi na punti izgradija kućicu za ispurgat se, očistit ka stari brod. Moga san kupit nekoliko kuća, ali nisan, jer san ribarsko dite, nisan težačko dite pa da volin imat posjed. Žaj mi je šta neman vikendicu. U otele ne mogu spavat, pogotovo po noći. Dojdu dica pa škripju cilu noć s krevetima.

Stari se moj šjor Smoje, stari. A tada čovika smeta svaka sitnica. Smeta li Vam činjenica da se sve minja, pa i ljudi i gradovi? Evo, Split nije više ono što je nekad bio. Promijenio se i mentalitet?

– Pisa san putopise iz Mađarske, Austrije, Rusije… Ali, uvik mi je u srcu bila Dalmacija i Split. Drag mi je Vukovar, ali drag mi je moj Split, Dalmacija… Govor, struktura rečenice, mužika govora… sve dalmatinsko. Ne, ne mogu pripoznat ovaj i ovakav Split. Ovde je Splićanin prezren, krivac, optuženik. Splićanin je preplašen! Za staroga Grka Atena nije značila ništa. Smatrali su da je Atena grad Atenjana. Ni Split nije ništa, ali, Split je grad Splićana… Ili bi treba bit, Dalmacije, Hrvatske i Hrvata. Ako Split izgubi svoje stanovništvo onda Split više nije Split. Ako sto ijada Splićana i Hercegovaca idu u Veneciju živit, onda to više nije Venecija, jer će oni sa sobon ponit svoj govor, kulturu i nekulturu. U ovom gradu Splićani su postali ritkost. Nas došljaci guze kao da smo mi krivi. I nije to samo u ovo najnovije doba. HDZ je napravija nepopravljivu grešku. U svim općinskim strukturama nije bija ni jedan jedini Splićanin, ni jedan koji ima grob u Splitu. Ti judi ništa ne znaju o ovom gradu. Nekada si moga u onim malim oglasnicima pročitat: Minjan jedan stan u Splitu za dva u Opatiji… Kurac će ti danas dat Opatiju za Split! Barba Luka Kaliterna, pravi Splićanin i nekada poznati trener, između ostalog i Rike, gre u ambulantu. Zaustavja ga jedna žena u ambulanti i viče: Di ćete vi. Stanite u filu! A on ti njoj: »Draga gospojo ja u ovoj fili stojin već baranko 600 godina!« Splićana jednostavno više nima. Ne znam di su, ali znan da ih nima.

Ima ih u Vašim knjigama, serijama, humoreskama… Koja Vam je knjiga najdraža?

Šta ja znam. Doma nemam ni jednu jedinu. Sve san ih razdilija. Ako mi koji put triba onda ih posudin kod Feđe ili Damića. Najdraža mi je “Dalmatinska pisma”. Žaj mi je šta nemam ni jednog jedinog primjerka.

Eto, šjor Smoje, je li ovaj razgovor bio bolan? Nekako smo priveli i to kraju. Puno Vam hvala.

– Ma ku..c san ja razgovara s tobon za novine. Doša si mi ka Gospe. Meni je ovo lipa, ugodna ćakula di se ja i ti zajebajemo. Izgubija san lipa tri sata vrimena. Da je ovo vrime kad ja radim, posla bi te kvragu. Sad lipo mogu doma ručat. Popija san s tebon biru, Šarko je ispod mene. Fala tebi!

I onda smo onako polako krenuli prema njegovoj kući. Mislim da je to bio njegov zadnji razgovor za novine. Ubrzo je otiša ostavivši iza sebe ne samo Malo i Velo misto već svjedočanstvo o jednom vremenu. I on nedostaje Splitu. I to puno. A Splićani su podijeljeni kad je Smoje u pitanju. Ovisno o političkoj opciji. Uostalom, di bi sin jednog ribara moga u Splitu nešto značiti? A bome, ovaj je zavesla lipo i široko, i bacio mriže u koje su se mnogi uhvatili i prepoznali.

I nije štedio ni livu ni desnu stranu!

Baš kao pravi novinar!


Moja reakcija na članak je...
Vau
1
Haha
0
Hagić
0
Hmmm
0
Plač
0
Grrr
0
Molim?
0

Komentiraj

Napišite komentar
Upišite svoje ime