Sportski idoli jednog navijača: "Obožavao si ga prije nego što bi znao objasniti zašto"

Sportski grad kao što je Split svakom je navijaču ponudio idola. Neko me je to bio Ivan Šola, drugome Ivano Balić, trećem Miki Rapaić. Svatko je mogao izabrati.

Priča prva: Prva utakmica na Poljudu i idol za sva vremena

Mene otac nikad nije vodija na Plac. Ni ka dite, ni ka mulca. Baš nikad. A u Hajduka su mu igrala oba sina i i posli dva unuka. Volija je Hajduka, biža na Stari plac. Ali posli on nije vidija balun ka naš život. Kad san prvi put otiša na Poljud bilo je to u društvu našeg sustanara Mihe Soljačića iz Dubrovnika. Bilo je to jednog hladnog prosinca daleke 1981. godine. Kup UEFA. Prva utakmica u Španjolskoj 5-1 za Valenciju, tada drugu ekipu španjolske prve lige, odmah iza Real Madrida. Tamo u Valenciji je branija Mladen Pralija umisto Ivana Pudara koji je inače u to vrime bija standardni čuvar mreže Hajduka. Mnogi će reći da je on upravo krivac za ovaj grozan rezultat, ali izgubila je ekipa, ne golman. U Splitu revanš, pun stadion, ali bez puno nade u prolaz dalje. Miho sustanar koji je u Splitu studira tada me prvi put odveja na Poljud. On je studira FESB.

Nakon silnih godina ga je i završija. Posadija me na ogradu sjevera i moje malo krhko tijelo desetogodišnjaka vidilo je zapravo malo toga. Ali sasvim jasno kako neki lik u bilom dresu - broj 4 zabija kao na traci. Ivan Gudelj.

Zna san da je on od tog trenutka neupitni idol moje pripadnosti jedinom i svetom klubu. Hajduk je dobija 4-1, Gudelj je zabija tri komada. S Hajdukom i uz Hajduka prošlo se puno. Sjever – Enco, Vlado, Saša i ja. Ali najviše Enco i ja. Ali prošlo se puno toga i s Ivanom Gudeljom. Prijateljstvo koje traje već skoro 30 godina. U dobru i zlu, u lijepim i teškim, ružnim trenutcima. Intervjui, druženja, putovanja. Jednom smo igrali u Sinju, jedan protiv drugog humanitarnu utakmicu u gradskoj dvorani. Mali balun. Ja čuvam Ivana. Ona imotska pleća široka, još kad te izbode laktovima, ne možeš ga čuvat. Nemoš mu ništa. Svaki balun njegov. Ogradi se i balun ti je nedostižan. Nakon tri, četiri puta mislin se ja… Ide balun prema njemu, a ja mu iza leđa skinen gaće. Ivan ostane u mudantama, panično se oblači, ja ukraden balun i trk u kontru.

Ako si zabija Španjolcima, meni nećeš!

Priča druga: Toni Kukoč želi biti Indijanac

Do ovog idola nije bilo teško doć jer je bija susid. Ja živin u Vukovarskoj 45, on u Vukovarskoj 41 na petom katu. Toni Kukoč. U to vrime naše je zgrade bilo lako nać jer je na ulazu u mini kvart na Zmerinoj zgradi bila reklama Eurokrem. I nacrtana ogromna vjeverica. Di živiš – kraj eurokrema. Lako se lociraš. U svakom slučaju priča ide ovako. Bili smo dica, Toni Kukoč koju godinu stariji od mene, odnosno svih nas i mi se u ulici igrali kauboja i indijanaca. Ima san jednu top indijansku periku koju mi je neko kupija za rođendan. Neko drvo je bila sikira, ima san i koplje, drugi su imali nekakve improvizirane pištolje i igra je mogla početi. Dođe jedan neobični dugajlija, viši od nas, dite ka i mi i hoće se i on igrat s nama. „Šta želiš bit?“ – pitan ga ja. „Indijanac“ – odgovara dugajlija. Dam mu periku, dan mu štap od metle i on u jednoj našoj igri postane indijanac. Ja se sad stvarno ne sićan jer je to bilo prije dobrih 45 godina kako je proša u toj igri, ali jedno je sigurno – nije se uspija sakrit u žbun. Možda ga je izdala visina, možda perika, možda je bija i zarobljen i zavezan za drvo.

Par godina kasnije osnovali smo školski list STOP. To je bilo u srednjoj školi. Moj prvi intervju u životu za spomenuti list – Toni Kukoč. Presretnem ga u maniri iskusnog lovca isprid zgrade i kažen: „Ja tebe znan – ti mene ne znaš!“ Kakav debilan ulet najboljem junioru na svijetu. Igraču Jugoplastike. U par koraka je poskočija do petog kata, sili smo u njega doma. Mama Radojka sprema ručak. Kasnije moj veliki saveznik. Ja zbunjen – ne znan šta reć ni šta pitat, pripremljen ali trema me pere. Pitanja su bila uglavnom ista, šta jedeš i piješ, koju muziku slušaš, ko ti je idol i takve gluposti. Godinama poslije kad je Toni već tri puta osvojia titulu prvaka Europe, nakon šta je proša Benetton i zablista u NBA ligi igrajući sa velikanima košarke i sporta uopće, ja bi uvik žica novi intervju. Ali, nije to više bilo tako lako. Toni bi doša na kratko priko bare, uglavnom za Božić i liti, vrlo grintav kad bi ga ja pila za intervju. E, tada je mama Radojka znala odigrati ključnu ulogu. Kad bi me Toni glatko otpilija, ja bi nazva mamu Radojku koja bi dozvala svog sina. „Toni, Joke te zove za intervju“. Uz obećanje da će mu majka skuvat pašticadu s njokima – Toni bi nekako prista doć u Podiona na razgovor. Mama Radojka – moj najveći saveznik za intervju s Tonijem Kukočem.

Prije par tjedana u Jokera sidi Toni Kukoč sam i pije kavu. Nešto prebire po mobitelu. Ljudi prolaze. Sve je normalno, obično. Toni onako dominantan, visok. Gledam se ja i pitam: Bože dragi, jel on uopće zna kolika je faca

Priča treća: Šuro izmjena. Napravi frizuru pa se vraćaš u igru

U doba djetinjstva, a to znači sedamdesete i osamdesete nije bilo fan shopa Hajduka. Nemaš ti di kupit dres, trenirku, Hajdukov balun, suvenir, štucne, … Možda zastava, šal, i to je sve. Dres Hajduka nosili su samo igrači Hajduka. Danas malo dite koje je jedva prohodalo šeta u kopačkama s potpisom Messija, obučeno od glave do pete, ako u Hajdukovim bojama, onda Barcelona, Liverpool, Real Madrid ili već šta je pokazalo prstom na tv-u. Danas je Hajdukov fan shop pun robe i rekvizita. Od igle do Lokomotive. Deset vrsta dresova. Svi kupuju. Možda san ima 8 godina i uspija san nać jednu lipu bilu majicu i zamolija sustanara Mihu da mi ga iscrta u dres Hajduka. Nek nacrta broj 11 na leđima, naprid grb i pumin znak. Gledajte, tada nije bilo vodootpornog flomastera. Samo obični. Neotporni. Miho je to sve lipo nacrta i moj dres Hajduka je bija spreman za uličnu prezentaciju. Dres hajduka s brojem 11 nosija je u to vrime – Ivica Šurjak. Moj dres izdrža je bure i nevere, uspone i padove, ali vrlo brzo je posta toliko šporak, blatnjav da više nije bija za upotrebu. Trajao je kratko na terenu, ali zapravo do kraja mog života.

Dosta godina kasnije, u lipnju 2005. zove Zeko, dakle Dražen Zečić i veli. Eleze u Trogiru je Radijski festival, došli su kao gosti brojni nogometaši i idemo na Batariji odigrat revijalnu utakmicu. Tamo će igrat Šuker, Cvitanović i još mnogi drugi, a mi ćemo složit ekipu. Ja ću ti reć koga ćeš zvat od bivših nogometaša i pivača. Zovi Vulu, Pralu, Šurjaka, Čubija, zovi ovoga onoga i zovi Gudelja da nas vodi.

Skupimo se mi, kaže Ivan Gudelj – Ma ne mogu ja bit izbornik, ajd ti vodi ekipu, meni je nezgodno, to su ipak moji prijatelji i kolege. No problem. Sastavimo ekipu i krene utakmica. Šurjak kasni. Dolazi na igralište sa deset minuta zakašnjenja. Ja mu kažem da sjedne, presvuče se i uvedem ga odmah u igru. A onda – šok i nevjerica. Velika Hajdukova jedanaestica, kapetan, legenda al ništa ne trči. Samo se šetucka. Namišta onaj cuf dok igrači i igra prolaze mimo njega. Samo ga frizura brine. Nije prošlo pet minuta od kada je u igri, a ja hrabro s klupe zazviždin i viknem: „Šurjak – izmjena!“ Šuro me gleda, ništa mu jasno nije. „Ajmo izmjena“. Dođe Ivica Šurjak do klupe, sidne, gleda me zbunjen i pita: „Zašto si me izvadija, pa nisan bija pet minuta u igri?!“ A ja u maniri pravog trenera:

„Ovdje popravi frizuru pa ću te vratit u igru!“ Gudelju je neugodno.

Još pamtim zbunjeni izraz lica i pogled u daljinu legendarnog kapetana Ivice Šurjaka. Uspio je je kroz zube promrsit:

„Ovo mi ni Tomislav Ivić nikad nije napravija!“