Dnevnik jednog navijača Hajduka: Od prvog dolaska na Poljud do prvog gostovanja

Nisan nikad gleda Hajduka na Starom Placu, kad san se rodija Poljud je već dobrih 20 godina bija u funkciji. Svog prvog odlaska na Poljud baš se ni ne sićan. I bolje, da se sićan značilo bi da nešto ne valja. Znam, po ćaćinim pričama da san vika “Ajmo Bijeli!” i da mi je pogled stalno biža na onu grmljavinu sa sjevera i da mi je jedan od prvih stadionskih snova bija bacit bengalku u teren. Stalno san pita ćaću kad ću ja to moć…? Nisan još ispunija taj san, al iman još vrimena. Obožava san ić na Poljud sa svojin starin. Često je s nama bija i mlađi brat, a njega je prvo vrime najviše zanimalo kad će Orangina električni autić uć u teren i kad će on moć vozit taj autić. To je ono vozilo koje pokupi igrača sa terene i odvede ga uz aut liniju. Dica na stadionu maštaju bit igrači, navijači, mog brata zanima kad on može vozit Oranginu autić. Mlađi je brat ima 5 godina kad je vidija Slavena Bilića u svečanoj loži. Na poluvremenu mu se poželija javit. Spustija se, udrija besu, nešto s njim popriča i vratija se do starog.

Ćaća ga pita: Dobro, šta kaže Slaven?

Kaže brat: „Ma mi se već dugo znamo“… Kaže dite koje ima tek pet godina…..

Sviiiiiiii na Poljud!

Već kad bi sili u auto i izašli na cestu vidilo bi se da nije običan dan. Čepovi na cestama, al to nikome nije smetalo. Čula bi se pisma i navijanje sa svih strana, a bile majice i crveno-plavi šalovi su bili jedino šta bi vidija. Al nije bilo ni do buke ni do boja, koliko do emocije. Ja san još tad zna, a uzmite u obzir da nisan zna ništa, da san tamo među svojima. Ne samo da san siguran i da mi nitko neće ništa, nego da tu pripadan. Jednom kad se pretočin u tu riku ljudi sve postaje nebitno i isprid nas je jedan cilj – nosit našeg Hajduka do pobjede.

Kako to u životu bude, u jednom trenu prestaneš na utakmice ić sa starin i počneš ić s prijateljima. Sićan se prvog gostovanja, bija san uzbuđen ko malo dite. Di drugo nego na Maksimir. Išli smo vlakon i došli gori u 5.30 ujutro. Nas dva prike na prvom gostovanju, a na kolodvoru za doček neka ZG mlađarija koja nas pita koliko je sati. Da vide odakle smo. Nije mi bilo svejedno, al nisan moga zatomit uzbuđenje. Nikad se nisan tuka s Boysima i radova san se tom iskustvu iako me bila trta. Ipak nije tribalo, proda san in purgerski naglasak (fala rođacima iz Zagreba radi kojih purgerski skinen lako). Dolazak na Maksić isto neću zaboravit nikad. U životu nisan vidija ni toliko pandura ni toliko „Marica“. Ima nešto šta te tira na razmišljanje dok prolaziš kroz špalir od dobrih 300 označenih policijskih vozila. Ipak, shvatiš da ti je drago šta su tu. Nogomet je bija loš, al ne koliko je Maksimir bija (i osta) ružan. Plava rasklopljena kutija, svaka tribina drukčija, zgrada tu negdi naslonjena na zapad… Bljak. Nisan moga virovat i još ne mogu. Naravno, bilo mi je drago – smatra san da je nekako prikladno razmišljanje - kakav klub, takav stadion. Padala je kiša a Hajduk je popušija. Meni je, osim poraza, bilo savršeno. Vidija san neke manijake kako su nastavili mavat i pivat sve dok i zadnji purger nije napustija stadion. Sta san s njima, i osjeća san se pre ponosan. Možete nas dobit 100 puta, varat i krast ako treba, mi Hajduka volimo više nego šta ćete vi ikad tu svoju tvorevinu.

Torca izbliza

Vidija san i Torcidu prvi put izbliza, vraća san se buson s njima. Odgajala me mater, iša san u gimnaziju i na sjeveru bija par puta s prijateljima, nikad ka dio Torcide. Dok ih ne vidiš izbliza imaš neko strahopoštovanje, kad ih upoznaš imaš samo poštovanje. To su uglavnom mulci, naučili su me krast na benzi i dali mi da popijen guc iz improvizirane pepeljare (skoro san popija). Ali imaju ideale i umrli bi za njih. I imaju srce. Nisan ima kune a pojia san i popija, pušija duvan cili put nazad. I to ne samo ja. Tu san svatija nešto malo o životu, Hajduku, Torcidi, ali i nama Dalmatincima. Možda u zadnje vrime Hajduk nije najbolji, možda može bit bolje vođen, možda nije sjena onog šta je bija.

Al da mi je puno i naučija me puno, i ne bi ga minja za tri Reala i pet Cityja.