Ko smi ćaći kazat za pozitivan nalaz, on je takav trtaroš! Puno bi se poplašijo i zato mu mater ni za živu glavu ne smi reć šta mi je. Poznan ja još puno taki ljudi ko što je on – smišni su čudo, al' in se učas od stra počnu gaće trest i boje se da se kome štagod ne dogodi.
Uvik san se pitala kako nas taj stra oplete bez po muke i brzo zamini mista sa srićon i miron.
Podsitilo me sad to na onaj štrik za robu u Ljubunčiću (eno ga i sad visi isprid kuće u koju san se udala). Kad nan je smij bliže, unda je stra skroz daleko privezan za zadnji bor što ga je moja svekrva sadila. Čovik bi moga pomislit da su taki ljudi uvik smijoguzasti i da se ničeg ne boje. Ma ne triba dugo čekat i smij se, zapinjući o koju zaboravljenu šćipalicu, otkliže po štriku i sakrije u onaj isti bor, a stra se utra u kosti i ježurine prođu uza tilo.
Jasno je meni da se i taj stra mora kadikad prosušit na vitru života i nakon toga spremit u neku maštalu (ako ikako more na dno). Al' nije njemu baš za virovat! Umisto da čeka svoj red za peglanje, taj zna izletit iz maštale onako neispeglan, prisušen i grbav od prikalupljanja i ne da nan mira. Pa ko ga se takoga ne bi pripa! Eeeee, da on oće poslušat: šta bi mu falilo da među ljude izađe uglanjcan, tu i tamo u nekoj prigodici.
Nu, da se zna: nije da san luda za peglanjen i duže mi je tribalo da dođen sebi, al' moj je stra izaša ajnc-aj – zbigecan i zalizan priko gaze i to samo po jednoj crti (ih, da mi mater vidi kako san napridovala!). Kažen van, samo što nije stavio leptir kravatu ko James Bond i u oblaku pare reka:
– Stra, Anin Stra.
Znan ja i da stra nije s Božje strane, al' na ovon svitu uvik je bilo i dobra i zla. Tako da i on mora postojat. Normalno je da čovika nekad bude stra, baš ko i mene ovi dana, no ne smimo mu nikako dopustit da nadu i smij zakrakuna u kakvu izbicu i sam ode lumpat po našin glavan (diskači su ionako sad rizični zbog širenja zaraze, čitan ja ovi dana). Glava van je, ako mene pitate, ko i disko. Osim što je okrugla ko i disco-kugla, u njoj se moreš opit od lipi uspomena, moreš se susrist sa starin znancima, ma moreš čuti najlišpu pismu ako si sritan. Sve to moreš, a jopet, moreš srist i one otkačene, lude i plašljive misli koje će tvom straju napunit uši pizdarijama i crnin pričama, i štaš unda! Sist i plakat?!
Ne bi vi virovali kako taj stra pogađa i moju dicu. Mlađen je sinu maloprije nestalo zraka pa smo zvali Hitnu (morete jednon pogađat jesu li se javili!). Naravno da nisu!!! Muž ga izveo na balkon da prodiše i da mu se srce smiri. Valjda vražji stra! Ja ga s maskon u mraku morebit još više poplašila. Jadno moje dite, još ne zna peglat i stra je učinio svoje. Onako mu se ružan i izgužvan iskeljio, ščepa ga oko srca i pripa. Bogu hvala, sve je dobro prošlo! A stra će me dobro čut, zapivala san mu! Nije borbena, al' ako triba, i taku ću naučit, samo da ga zaštitin!
Zato od danas ja straju zapovidan i ne pušćan ga nigdi zguveljanog i kad god se njemu sprdne! Ne daj ti dragi Bog pustit ga koji put na tulum di danas moreš svakakav doć. Jok!
Tu i tamo ću ga lipo sriktat i pustit na nika uštogljenija mista (tu je teže divljat i pravit gluposti, krivit se od kuknjave i plača).
I još nešto, sakrit ću onaj katanac od izbice tako da smij i nada što duže letaju oko moji misli i oko moje kuće!
POVEZANI SADRŽAJ:
- DNEVNIK JEDNE KORONAŠICE (1) Kako sam shvatila da sam dobila koronu
- DNEVNIK JEDNE KORONAŠICE (2) “Umaskirana tu i tamo proletin na balkon, ujtin zraka i popijen koji srk kave. Nije kafić, ali i to je dobro”
- DNEVNIK JEDNE KORONAŠICE (3) “Moje testiranje: Glavu zabacujen unatrag i šćapina mi prodire do možđana”
