Dan prije testiranja u drobu mi zavrće onaj najveći šarafciger što ga u kući imademo. Kad san taj dan još saznala da mi i sin ima fibru, priplavili me valunzi i vrućina i bez klimakterija. Nemirna je noć isprid mene i sat privijan svake dvi ure da bi ga pratila. O jutru koje me čeka, ne triban trošit riči.
Po ure prije termina na parkingu Doma zdravlja ćulin u autu. Sve pogledavan oko sebe i gledan oće li me kogod pripoznat i nije mi baš svejedno. Nije mi ni zgodno tako gledat jerbo me bole očne jabučice kad očima iđen livo-desno.
99 % sigurna da san pozitivna jer je fibra još tu, a miris ko zna di, polako lizen na Drive-in (ni traga Big-Macu i pomfriju). Samo žuta traka i dvi ženske u svemirskin kombinezonima koje izlaze iz bilog kontejnera. Isuse moj, pa kad san i kako san bez ijanci jedne audicije upala u znanstveno-fantastični film?! Volin glumu i filmove, ali taku vrstu ne.
Dok prozorsko staklo, čini mi se, samo klizi doli, hipnotizirano pružan osobnu ko dokaz.
Glavu zabacujen unatrag (ne zavodnički nego po uputama) i šćapina mi (a ne štapić za uši) prodire do možđana.
Ko u transu kući, al' ne pivajući! Di ću pivat zbog vake uloge koju mi dadoše?!
U krunici tražin snagu za sve što nas čeka.
Malome mi je danas bolje, ali zlu ne tribalo – i on se izolira i stavio na se masku dok se ne testira, pa nas je sada u kući dvoje umaskirani. Pogledavamo se jer oči nan vire i tješimo bez zagrljaja…
Sutradan, točno u 16:14 prolio se jad i moja muka po ciloj kući, a ona mrva nade od 1 % pobiže glavon bez obzira: taka se Sinjska alka još nije odigrala!!! Korona je i bez konja i jahača iz prve pogodila u sridu! Mene vako izmučenu od onlajn škole, za koju rekoše da je jednostavna – onako iz fotelje. Šiš! Kako za koga! Za mene koja san ligala u nika doba i spavala svega dvi-tri ure, bila je iscrpljujuća, a opet inspirirajuća. Da me sad neko pita, rekla bi da bi za tu dicu opet dala sebe.
I tek sad vidin da na balkonu stra i ja nismo bili sami. Bila je i ona tu – korona, iako ja nikakve papire za udomiteljstvo nisan potpisala. Pila je kavu, ručavala s menon, ležala uza me, a da mi nije rekla tisno mi je, tamo se.
Ma i molila je kad i ja. Potajice. I šta ću sad?! Pomirit se moran i čekat da otiđe. Sve ulipo i bez sile. Svi mi kažu da je bolje da mi je došla sad, a ne ujesen. Jesenski plodovi u smislu prilada i gripe u njezinoj korpi ne smiljaju mi dobro.
E, pa sad se i nije nešto isprsila! Nije da san ja koristoljubiva, al' nigdi lubenice, nigdi breskvice i jagodice… samo njezin topli dah, još i miris uzela – bezobraznica! Pa diš mi to uzimat!!!
POVEZANI SADRŽAJ:
- DNEVNIK JEDNE KORONAŠICE (1) Kako sam shvatila da sam dobila koronu
- DNEVNIK JEDNE KORONAŠICE (2) “Umaskirana tu i tamo proletin na balkon, ujtin zraka i popijen koji srk kave. Nije kafić, ali i to je dobro”
