Iz daljine Blaca izgledaju idilično. Izbliza druga priča. Struje nema od 1974., voda nikad nije ni došla. Ali jedini stanovnik, 67-godišnji Zdravko Spajić, nema primjedbi.
- Ovdje sam ja sam non stop i zato me zovu gradonačelnik. Sam sebi pišem ure i sam sebi plaćam. Imam solare, imam bunar za vodu i opet se živi. Ima gore i od ovoga, kaže Zdravko za HRT.
Svega je nekada bilo u Blacima - ljudi, škole i krava. Danas pustinja.
- Ovdje je bilo 32 dima. U svakoj je kući bilo u prosjeku pet-šest ljudi i dica, a danas nigdi nikoga. Odavde su naše mlikarice nosile mliko u Split, kaže Zdravko.
Svašta je Zdravko u životu prošao, pa čak i preživio pad helikoptera. Prije četiri godine ostao je bez supruge, ima obitelj u Solinu koja pazi na njega, ali iz Blaca se ne da.
- Samoća mi ne pada teško. Meni ti je najteže u životu kad kažu "ja bih ovako, onako". Onda ja kažem - prijatelju, rješavaj probleme na drugom mistu. Ja ću što mogu pomoći, u gradonačelnika se sve nađe, u podne, u ponoć. Ali ja sam zadovoljan sa 700 eura penšijuna, meni dosta, kaže Zdravko.
Još jedan dobar dan je iza njega. Kaže da od života ne treba filozofiju raditi, sve može jednostavnije.
- Nikad ne znaš što nosi dan, što noć, a ja sam s ovim ne zadovoljan, nego ponosan, poručuje.
