Beograd, travanj je 1988. godine. Serija „Bolji život“ u samom je vrhu popularnosti televizijskog gledališta. A glumci- ne zna se koji je bolji i zanimljiviji. Pa zašto ne bih obavio odjednom nekoliko razgovora s junacima te serije? Naravno, rezervirao sam smještaj u mom omiljenom beogradskom hotelu Moskva na Terazijama. Rezervirao sam na dva dana. Dogovorio sam tri razgovora. Prvi sam obavio s jednim od likova i moram reći – taj kontakt mi se nije svidio. Lik je bio pun sebe, bio je miljenik žena i pretpostavio sam da će takav biti. Puvander! Drugi razgovor sa Svetlanom Bojković, baš lipo iskustvo. Velika glumica i ljepotica… Kao i svi iz moje generacije! Za kraj sam ostavio Borisa Komnenića. Bio je simpa u seriji pa sam pretpostavio da će biti takav i kad nije ispred kamere. Ali ne, bio je više od toga - izuzetno ugodan sugovornik.
Prinudni upravnici, izvjesno je, i tada su bili u modi. »Zahvaljujući« ponajprije tadašnjem stupnju privrednog pa i društvenog »razvitka«. Čini se da će ih još biti i u »Boljem životu«. Za tog Borisa, Koka iz serije kaže da je; mlad, lep i debeo.
lako u seriji postoji cijela galerija dobro ostvarenih i ocrtanih likova, čini se da lik prinudnog upravnika pobuđuje posebnu pažnju. S razlogom, jer prinudnom upravniku događaju se mnoge stvari, baš kao i u stvarnom životu.
Dogodilo se, eto, da je Boris snimio nekoliko filmova »Dani od snova«, »Splav meduze«, »Direktan prenos«, »Tajlandska kanasta«, zatim TV-serije »Sivi dom«, »Ruski umetnički eksperiment«, »Sedam sekretara SKOJ-a«, i da upravo sada u Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je član, igra u predstavama »Konak«, »Anfisa«, »Kako zasmejati gospodara«, »Marija Magdalena i apostoli«, »Kralj Lear«... A još uvijek šira javnost nije pošteno zapamtila njegovo ime.
-To je sasvim normalno! Čim je televizija u pitanju, popularnost je na vidiku — kaže prozvani i nastavlja — To je ponekad dobro, posebno za mlade glumce.
Lijepo razveden
A vi spadate u tu grupu, grupu mlađih glumaca?
— Pa, recimo da spadam. Rođen sam 1957. godine u Puli, Akademiju za pozorište i film završio sam 1979. godine u Beogradu, i od tada sam na sceni. Verujući godinama, moglo bi se kazati da spadam u tu grupu.
Eto sad ste nam se lijepo predstavili. A možda će ipak ženski dio čitateljstva zanimati i bračno stanje?
— Ne, ja nisam oženjen... lepo sam razveden!
Da se ipak mi vratimo »Boljem životu«. U seriji se često pojavljuju novi likovi koji traju ili pak bez najave - zauvijek nestanu. Koliko ćete dugo još biti prinudni upravnik?
— Okosnicu serije čine likovi same porodice Popadić, i jasno je da će se ti likovi zadržati do kraja. Koliko ću i hoću li biti još neko vreme prinudni upravnik, to vam zaista nisam u stanju kazati. O tome odlučuje scenarist Siniša Pavić, ali pošto sam član porodice Popadić, verovatno ćemo još televizijski drugovati.
Sada se u ekipi radi ležernije. Na samom početku radilo se ubrzano jer smo trebali snimiti desetak epizoda »zalihe«. Razlog više je i to što je redakcija »Boljeg života« dobila najbolju tehničku i drugu ekipu, tako da do sada nismo otkazali ni dan snimanja. Istina, za ovo vreme nisam ništa drugo radio za TV osim serije, jer sam imao obaveza u pozorištu. Bio bi to »tehnološki premor«.
Slušajući vas kako govorite u seriji, mislio sam da je to scenarijski trik, ali vi zaista govorite malo neobično?
— Verovatno se oseti nešto »nenormalno«. Znate, ja sam sticajem okolnosti živeo po celoj Jugoslaviji. Najviše u Novom Sadu, zatim u Puli nekoliko godina, u Splitu desetak meseci i tako se, eto, sve to skupilo pa se valjda i oseća u govoru.
Prosječni "zvezdaš"
Je li u tom prevelikom angažmanu pronađete malo vremena za sport. Znam da ste bavili sportom još u rodnoj Puli. Pa i kasnije!
— Tri četvrtine građana Beograda navija za »Crvenu zvezdu«. Eto i ja spadam u taj prosek. Nekada, dok sam išao u gimnaziju, igrao sam fudbal. Sada više volim da gledam kvalitetnije strance. A moj pravi sport je košarka koju sam igrao od dvanaeste pa sve tamo do 22. godine. Igrao sam je sa zadovoljstvom s prijateljima, ako su bili raspoloženi. Volim sport a aktivno sam se bavio džudom i nastupao kao takmičar do svoje osamnaeste godine.
Mogu se pohvaliti da su protivnici od mene uvijek strepeli. Tako je nekad bilo u srednjoj, pa I danas u B-KATEGO- RUI.
Imate li i nekakav pojas ili je to samo onako?
— Pa da, crni... Dogurao sam dotle i prestao.
Izgleda da onda moram ovaj razgovor korektno prenijeti?
— Pa, bilo bi lepo jer...
Skupljač Boba
Protagonisti serije »Bolji život« mahom slabo prate TV jer se daje u vrijeme kada su glumci obično u kazalištu. Što gledate na televiziji?
— Ja izuzetno volim televiziju, a posebno zimski školski program. Što stignem, sve gledam. Volim i dobre filmove. Uostalom, zbog filmova sam se i opredelio za ovaj posao. Do Fakulteta dramskih umetnosti malo sam gledao pozorišnih predstava. Želeo sam da upišem režiju, ali bilo je strašno teško položiti prijemni Ispit, pa sam upisao ovo »lakše«. Ispostavilo se da ni to nije bilo baš lako. A, da, i tenis me zanima, naravno ako igra Boba Živojinović, kao ovih dana. Za Bobu sam emotivno vezan jer ga poznajem još dok je bio klinjo. Kad sam ja igrao tenis Boba mi je nosio lopte. Njegov otac nam je španovao rekete. Da, mala je razlika u godinama, ali mi smo prije sazreli kao momci. Sad bismo mi njemu trebali nositi lopte. I Prpić me oduševljava. Je li vam ovo dovoljno za razgovor — upita s njegovom televizijskom smirenošću, karakterističnom za prinudne upravnike.
Dovoljno, nego što. Uostalom tko bi se osudio protusloviti prinudnom upravniku!
