Službeni podaci kažu osan mijuna ali domaćini znaju da nas je dvanaest mijuna zbijenih u ovu betonsku košnicu zvanu, Bogotá. Nisan čuja ni jednu vatrogasnu sirenu ni jedan pucanj iz vojničke puške ništa od toga, čak ni jedan suzavac ili udarac pendrek om, ali vidin da je dvanaest mijuna judi iza rešetaka. Kako? Je li moguće da su mediji jači od metka? Očito da jesu. Jer koliko moćan moraš bit da dvanest mijuni latinosa zabiješ u zidove sa rešetkama. Izaša san prošetat Lilu po kali. Nigdi nikog. Ulice ka posli kataklizme. Jeza.
Ako neko i naleti ima masku priko face. Ka da je kuga na svakom koraku. Pogledi puni brige i straja, šta od nekog virusa o kojem slušamo misecima informacije laži i dezinfirmacija, šta od policijota koji su došli na svoje da imaju silu u rukama. Dok se oni bave sa tim jeman li ja masku priko face, razbojnici i guerilla operiraju po zemji.
Ko je odi lud pitan se ja. Kaže mi jedan susid kako je neko pa sa planine dok se silazija liticom, novinar sutra izbacija da je umra od svjetskog čuda zvan korona virus. Nemoj disat bez maske, nemoj hodat bez maske nemoj srat bez maske. U Kolumbiji su uveli zakon da ne smiju hodat muški i ženski zajedno, već jedan dan samo muški a drugi samo ženske. Ima li to smisla. Nema! Nema smisla ka šta kompletno ludilo oko ovog globalnog ljudskog eksperimenta nema smisla. Ajmo vidit šta in sve možemo radit i šta su sve spremni progutat. Pali smo na ispitu, jer kako ja vidin da sutra uvedu zakon da se moramo oblačiti u klaune da bi se zaštitili od civida 19 virujen da bi na kalama bilo masu crvenih okruglih plastičnih noseva.
Bogota je inače u rešetkama zbog kriminala po kalama, ali ono šta je sada od nje napravljeno je strava i užas. Ogroman zatvor u kojem ljudi nisu niti zatvorenici već pristrašene pantangane po čelijama.
