- Je li ti vidiš koju mu je majicu obukla, srića da ja imam ovu njegovu jaketicu pa se neće priladiti - ljutitim, nervoznim glasom, viče Luce, oblačeći debelu, zimsku jaketu malom dječaku od dvije godine. Nalazeći se u stanu koji se grije.
- Pa oće li biti vruće malome? - upita je susjeda.
- Boje da mu je vruće nego da se naladi - uporna je baba.
- Koji je vrag doveja u moju kuću?
- Pa tvoj sin!
- Đavla je on, ona mu se nametnula. Puno je on dobar, pa ga je smantala, nije se jadan moj mali ni okrenija, već je bila noseća - ovo je Luce još ljuće izgovorila, ali pogledom punim ljubavi upućenim prema svom unuku. - Moram priznati jedino dobro što je napravila, rodila mi je ovo lipo dite. Ma nu ga, isti moj Frane.
- Aj, Luce ne laži ni mene ni sebe, mali je isti nevistin otac.
- Jesi li ti normalna, na onog kriminalca. Boje da sutra umrem nego da moje dite sliči na njega.
- Čekaj, koje tvoje dite, al' si ga ti rodila?
- Šta se praviš pametna, on je k'o moje dite.
- Ali nije tvoje. Bogati milog, izludit ćeš maloga.
- Ja ga izludit? - sada već crvena u licu, počne vikati, hodajući gore dolje po stanu. - Zar ti misliš da mu ona išta kuva, da bi bija mali vako kripan da nije bar tri puta sedmično kod mene.
- Eto, sve bi umra od gladi da nije tebe.
- Bome skoro, jadno moje dite. - Zastane, spusti se na koljena i raširi ruke. - Dođi babi svojoj, radosti moja.
Podigla ga u naručje i izljubila, zatim rukom prošla oko vrata da vidi je li mokar od znoja ili ne daj Bože malo hladan.
- Nisi mokar, taman lipo topal. Srićo babina posli će ti baba skuvat blitvicu pa ćeš bit veliki momak.
- Nec bitu!!!! - manipulatorskim glasom dobaci momčić i pobjegne u drugu prostoriju.
- Jesi li ti vidila što je ona od maloga učinila. Kad mu nije nešto po volji pobigne, a posebno kad je spiza. Da si ti vidila što ona kuva, ne mogu ti niti opisat šta je to. Kad je moj Frane sam doma, zaletim se malo do njega da se ispričamo, ne možemo ništa kad je ona doma. Stalno nam upada u rič, soli pamet, a nema ni trunke soli u glavi.
- Pa nevista ti je završila Ekonomski fakultet.
- Jel' ti to mene zezaš? Lako je tebi jer nemaš navistu, imaš samo zetove, a i oni mlađi, ne čini mi se nešto bistar.
- Dobar mojoj ćeri, dobar meni - flegmatično zaključi susjeda. - Vidim da se posvađaju, a vidim i da se ljubackaju, tako isto ja i moj stari. Ništa boje, ništa gore. Da joj ne valja vratila bi se doma. Ja sa četrdeset godina u braku još uvik ima dana da bih se vratila materi, a mrtva je deset godina. Dok za uru ne bi ga dala za cili svit, to je tako!
- Je, je dobar je tvoj Mirko. Ali mlađi zet…..
- Dobar je dobar!- dobaci susjeda u hipu da ne dovrši rečenicu jer bi joj sigurno odbrusila, a ne želi sa prvom susjedom biti u svađi. Ponekad doleti do nje da se malo ispričaju, jer koliko god je Luce teška, ipak bi sve pomogla. Neka nje u dobru sa njom!
- A dobro kad tako misliš. Zato ova moja, Bože je sačuvaj, evo dovede maloga i zaboravi na njega, nemam ja više živaca za malu dicu. Sigurna sam da sada pije kavu sa svojim lapačama, a ti Luce kuvaj i čuvaj maloga.
Dok je pričala zazvoni Lucin mobitel, pogledala je tko je zove.
- Muči, muči evo me zove nevista. - Uzimajući mobitel zavrti očima prema susjedi, tim pokretom je željela pokazati koju ona ima moć.
- Halo! Je, je mali je dobro, ma dobar je. Lipa mu je ona majica i nije mu ladno. Kuvat ću blitvu i pohat šnicele, oću li za tebe i Franu da se ne tribaš mučit? Ma ne tribaš žurit, popij na miru kavu. Poljubac i tebi.
Kada je spustila mobitel vidjela je da je u čudu gleda susjeda.
- Što me gledaš, nisam luda da joj sve rečem, ali će me poslušat, a jedno je sigurno, ne bi mi dovodila maloga kad god joj triba. Ovako ga viđam i uživam u njemu. Dođi babi, srićo i jubavi moja.
