Znate li tko je Rato? Bio je prvak države u tamburici, jedriličar, rukometaš, malonogometaš i vratar Hajduka. Prvak države, svijeta i Europe u košarci! Dugo je trebalo da uleti u novinarsku zamku.
Šjor Rato, kad ćemo neki mali intervju?
- A neman ti ja šta reć - kaže Rato dok mu se brk smije.
Ma ajmo neću Vas ništa teško pitat.
- Ma ja san star čovik, 77 godina mi je u kostima, već san sve reka.
Ajde šjor Rato uvik ima neka nova besida... šta ste ono svirali u mladosti – navlačim ga polako ali sigurno u vršu.
- Kontrašicu, drugu bisernicu u KUD Filip Dević i bija san prvak Jugoslavije, ima san 13, 14 godina.
I koliko ste tamburali tu bisernicu?
- 5 godina.
I kako ste završili u Hajduka?
- A ne znan. Iša san u Hajduka pa me onda stavilo na branku, barba Luka Kaliterna me stavija, i meni se to nije sviđalo, ja san tija trčat i onda san uteka ća.
Trčeći?
- A nego kako.
I kako ste našli košarkašku dvoranu, je li onda uopće bilo dvorane?
- Ja san odija za starijin braton (Lovre), on je isto bija dobar sportaš i kad je on iša u košarku iša san i ja. Ima san sriću da je u to vrime doša Branko Radović i onda je on nešto vidija u meni, uvatija se mene, šta ja znan, onda smo posli Peru priključili. Prije se treniralo vanka u Spinutu ali brzo se dvorana napravila. Jer su brzo donili odluku da ligu ne može igrat ko nema dvoranu.
Vi ste igrali samo u Jugoplastici, koliko ono godina?
- Puno, miša ti maloga. Sa 36 san prista a počeja sa 16, sad koliko je to...
Dvadeset šjor Rato, kažem ja. I koji bi ste najveći uspjeh u karijeri istaknuli?
- A prvak svita u košarci sa reprezentacijon, bija san i kapetan. Velika je bila bivša država i bit kapetan u 12 izabranih nije bilo baš lako. I Pino i Daneu su igrali još kad san ja bija mali od kužine. Kad su se oni ostavili dopalo je mene. Skansi, Šolman, Krešo i svi drugi, Ljubljana 1970. godine.
Ma mene zanima kako ste pucali bez crte 6.25, trice nije bilo?
- A isto kao i ovo, puca si dvicu, isto smo pucali izvanka, ja isto.
Barcelona 1992. Olimpijske igre, finale. Kako smo mi to uspjeli? Vi ste bili tehniko, Skansi izbornik.
- Jednostavno, reprezentacija je bila dobra.
Dolazi konobar i nakratko nas prekida. Svako naručuje svoju kavu. Narudžba traje nekoliko sekundi. Rato zaboravlja pitanje, ja mu ponovim. Reprezentacija na OI 1992.
- Puno dobrih igrača, dobra je bila reprezentacija i Pere Skansi je bija pravi.
A zašto sad nemamo dobru reprezentaciju a imamo dobre igrače?
- Ja ne znan ni u klubu našem šta se događa altroke u reprezentaciji. Kako san presta igrat tako su me svi škartali. I tako škartaju sve i uzimaju ove šta nemaju pojma.
A zašto to rade?
- A ne znan. U korist svoje štete valjda.
Ajmo blic pitanja malo na temu: Tko je bolji?
Kukoč ili Krešo?
- Pazi to su dva najbolja igrača šta san ja vidija u našim okvirima. Toni je bija lumen, ali i Krešo je bija lumen, malo stariji od Tonija, on je u reprezentaciju i Zadar ka klub donija neku treću dimenziju. Krešo nije bija klasični teški centar ka i svi u to vrime, on je doša ka žila, Žila smo ga i zvali, on je bija izvanredan. I realizator i blizu koša ali i za proigrat. A Toni isto lumen, ima je žicu da stvara igru, Krešo je bija više ispod koša a Toni jedan fenomenalan igrač koji je razumija košarku i doveja je na svoju razinu. Ja san govorija – Toni ne igra našu, on igra svoju košarku. A to je bilo izvanredno! Stvoren za sve sportove osim di visina – smeta.
Gdje je u toj priči Dražen Petrović?
- Ne bi ja sad govorija ko je bolji od njih dvojice jer to nije bitno. Oba su odlična.
Božo Maljković ili Branko Radović?
- Radović je doša na ništa. I onda je skupija mene, Peru i ostale. Splitska košarka može njemu zahvalit sve šta se dogodilo, prema tome poslije su se treneri samo nadograđivali. A Božo je upa u jedan moment u kojem je ekipu dobro selekcionira, osvajali su titule. Ali sve je počivalo na radu Branka Radovića i nas starijih igrača.
Dragan Kićanović ili Rato Tvrdić?
- Kićanović!
Ma zašto?
- Zato šta je on iša vanka, igra je dobro, Kićo je bija drugačiji tip od mene, on nije organizator nego više realizator. Drugi bek odličan, jedan od najboljih.
Malo je moderna košarka izgubila draž, vic u igri, atraktivnost. Danas se igraju samo zadane akcije.
- Ja mislin da su to uvik krivi treneri. Oni misle da mogu vodit igrače. Ne može trener vodit igrače, on ih može spajat i stvarat momčad na pametan način. Nešto ka Radović, Žeravica.
Ajmo dalje sa ovim brzim pitanjima ko je bolji. Beara ili Lav Jašin?
- Beara najboji na svitu za mene. Ja san mu dodava balune iza branke. Meni je prof. Đorđević tada govorija ti ćeš bit drugi Beara. A ja san tija negdi bit prvi, a ne drugi.
Peka hobotnica ili peka janjetina, da nisu sva pitanja sportska?
- Janjetina naravno. Hobotnica može uteć, a i nije baš za peku.
Šta radite pod stare dane, kako provodite vrijeme?
- Meni je žaj šta KK Split ne zna iskoristit nas veterane. Ni mene ni ikoga. Klub vode dobri i pošteni ljudi ali ne znaju košarku.
Kad će žuti opet biti prvaci Europe?
- Nikad haha. Dok san ja živ. Znači da ću brzo umrit...
Završava Rato svoju priču. Ne izgleda da će brzo umrit. Onako, malo mu se primilo koje kilo, nije više ka nekad vitak i mlad „Žutko“. Zašto je njega poznati, nažalost pokojni splitski dizajner Zdene Milišić izabrao da bude maskota kluba - tko zna? Ili nije teško naći odgovor. Klempave uši i nasmijan brk, vic na svakom koraku, mirna ruka, čini se dobra štorija pod svodovima Gripa, hodajuća legenda ludog sportskog Splita.
