Radio je bez ikakve sumnje čarobna spravica i teško je danas nekome mlađem objasniti što je ta škatula nekada predstavljala. U mom djetinjstvu, primjerice. Ali u ono vrijeme prije pedesetak godina, imati taj predmet u kući, pa nije bilo stvar prestiža ili nekog bogatstva. Zeleno magično oko na mom kućnom radiju kao da me zvalo. I tako je i bilo. Nisam se vidio kao spiker. Ja sam više volio priče. Spikeri su mi bili dosadni, ozbiljni, obični čitači vijesti kojih je bilo onda kao i danas. Postojala je samo jedna radio stanica na splitskom području i držim da je tada i odgovornost bila veća. Prvi spikeri bili su Aranka Krstulović – Gluščević i Ivo Tomičić.
Radio ima sve samo ne sliku tako da nismo znali kako izgledaju ti ljudi koji se javljaju svaki dan. Legendarna Aranka otišla je u mirovinu s 55 godina života (po sili zakona) tako da je (po sili dobrog običaja) utonula u zaborav. I ja sam dosta godina nakon toga odlučio čuti njenu priču o tome kako je postala prva spikerica Radio Splita. I bila je ugodno iznenađena.
Najprije želim pozdraviti moj Split. Onda moje slušatelje nekadašnje, evo i ove sada koji me slušaju.
Vi kolega, vidite da sam uzbuđena jer je meni to došlo ovako ad hoc. Bez pripreme! Nisam ja više spiker, ja sam sada obična starica, koja, kako vi kažete, lijepo izgleda.
Dakle, rođena sam u Splitu 18.veljače.1920.godine i dugo sam provela na Radio Splitu. Bilo je divnih, lijepih dana, u kolektivu što se tiče odnosa s ljudima. Više lijepih nego ružnih.
Još uvijek imate lijepi glas i pravilan izgovor. Baš se osjeti. Kako ste postali spikerica?
-Hvala vam, to mi je drago čuti.
Tko vas je učio lijepom govoru? Je li po Vama samo važna boja glasa ili bi trebalo imati još nešto?
-Puno, puno toga, puno toga. Obitelj, jedna divna obitelj, majka, otac. To što se tiče formiranja ličnosti, a što se tiče jezika, ja ne znam bila sam odlična učenica u školi. Osim toga, volila sam književnost.
Jedan vrlo ogledni novinar zagrebački mi je rekao; „vi ste ipak Splićanka, a nemate nikakvi taj splitski naglasak, prizvuk, ništa od toga. Kako, odakle vama to?
-Ja kažem, to je sve iz kuće, iz familije, od oca, od majke. Majka je svirala divno klavir, majka je divno pjevala, otac je studirao vani, to je bilo jedno okruženje, jedne dobre građanske familije u ono doba. Mi smo imali i učili svirati piano, igrali tenis. Nije bilo ti stvari što ih danas ima.
Pa možda je sve to na neki način utjecalo.
E sada da vam odgovorim kako sam postala spikerica. Ja sam bila mama, imala sam malo dijete, bila sam u kući i moja tetka, mi kaže:
„Ajme Aranka, vidi šta u novini piše, da je natječaj za spikera.
Kaže, pa pogledaj, kako ovo nisi vidila“?
-Uzela sam telefon i nazvala. Javio mi se poznati novinar Zvonko Letica.
Pitala sam ga je li još traje natječaj, a on mi je odgovorio da je sad audicija.
Rekla sam da bih se rado javila na audiciju.
Pa skočite, odmah dođite! I tako sam ja odjurila, došla sam i ostala.
Iz Zagreba su došla dva spikera, muški i ženski. Zvonko Đuretić i još jedna kolegica, Ostojić. Radili su s nama dva tri mjeseca.
- Dolazio je i prof. Klaić, i to često, a kasnije svakih 15 dana.
Možda bi dobro bilo da malo kažete o uvjetima rada u tom starom Radio Splitu. Bilo je selidbi?
-Svakako. Nakon nekoliko dana što smo mi dva spikera, muški i ženski (Ivo Tomičić) bili odabrani, komisija je bila iz Zagreba. Bio je tu i Šibl, naš generalni. Kad me upoznao upitao me: „drugarice Aranka, biste li vi došli u Zagreb“?
-Nisam se nadala toj ponudi. Rekla sam vrlo rado, ali imam obiteljskih problema. Dajte mi deset dana lufta, da ja mogu to nekako srediti. Moj muž živi u Metkoviću, ja sam u Splitu, imamo dijete i situacija je malo teža.. Onda je došao Palčok, moj direktor i kaže mi da pita generalni, što sam odlučila?
-Rekla sam da ne mogu, da mi je žao, cijela mi se situacija mijenja Svakako sam počašćena s time. I eto, zaboravimo.
Onda sam ostala u Splitu i dugo smo radili s Disoprom, sa Smojom. Smoje je je bio uvijek tu, veliki prijatelj mojih. Nasmijavao nas je od jutra do sutra.
Pohvalili ste sve kolege. Je li bilo i nekih teških trenutaka?
-Bilo je. imala sam i jedan najteži dan u mom životu!
Dakle, najteži dan u mom životu je bio onog jutra kad sam došla u službu i to sama.
Meni je došao moj direktor. To je bila ona noć nakon Hrvatskog proljeća, nakon noći u Karađorđevu.
Dakle, svi smo očekivali što će se dogoditi?
I došao mi je direktor i rekao ozbiljnim glasom: „Aranka, evo tu je taj izvještaj iz Karađorđeva. Oprostite, ovo je bilten, to su sitna, sitna, mala slova, nemamo vremena prepisivati, prema tome, molim vas, ima sat vremena čitanja, to je vrlo, vrlo teški tekst. Molim vas bez greške“!
-Ja sam stvarno u toj momentu bila sto posto stari spiker, znala sam kako da se smirim. A u stvari, i ja sama bila znatiželjna šta se dogodilo kao prvo. Drugo, da mi mora to sve teći, bez, bez daha, s kisikom i sve u sat vremena. Imala sam u sebi snage da izdržim sat vremena bez greške, ali bojala sam se da mi ne dođe neka neka nepoznanica ili... Dakle, ja sam uzela taj tekst, izvukla svu svoju energiju i pročitala bez greške. To je bio meni jedan veliki napor, to je bio jedan veliki udar, udar na moju psihu, na moju osobu.. Svakako je dobro ispalo, ja sam to pročitala bez greške.
I moj direktor je došao i rekao, Aranka, bez greške, čestitam!
-Morala sam vam to ispričati jer stvarno to me je uvijek podsjećalo na tu odgovornost, koju mi spikeri, pa i svi vi, radnici i svi voditelji moramo imati.
Vidite što kaže , Goran Milić: „Uvijek čekam, čekam da mi se ne dogodi, da mi nešto dođe zadnji čas.
To je, to strepiš od tih neugodnih situacija jer tu je javnost, koja te sluša.
Spiker ponekad prenosi takve velike stravične momente, u stvari teške, ne stravične, ali teške momente, javnosti. A javnost mora biti točno informirana. Biti spiker, vrlo je odgovorna profesija.
Eto, rekla sam, bilo je teških momenata, bilo je dobrih prijatelja, sve je to sada daleko.
A sada pozdravljam sve te moje drage mlade, koji su bili mladi onda.
