Ne boje se ugostitelji svojih visokih cijena. Tržište čini svoje. Samo tko nam je kriv što smo zaostala zemlja. Malo se i putuje vanka pa takvima ostaje predodžba, kriva slika kako ljudi nemaju para. Ma nije im problem ni radna snaga. Ni Filipinci ni Slavonci. Sve igra. Samo zakerala nađu kao neki problem, a problema nema. To nam je i dokazao jedan ugostitelj blizu Matejuške. Ovako je tekao kratak i upečatljiv razgovor.
- Kako će Filipinac, Slavonac znat razliku između lignje i lignjuna?
- A šta ti misliš da oni koji ovdje uđu znaju šta su naručili, lignju ili lignjuna?
Na glavnoj peškariji hit su bili škampi od cca 10 deki. Još su se neki mrdali. 40 eura kilogram. I tko kupuje? Domaći svit. Ima se, meže se.
Na peškariji smo sreli jednog nagrađivanog kuvara, ugostitelja. Znamo se. Nije se mašija za škampe. Uzeja je mole.
- Pa jel vidiš ti ovo?! Gadi mi se više govorit o cijenama. I kad je ovoliko nabavna, a vridi i za šampjere i škarpine, onda je normalno da je kil' u restoranu priko 600 kuna. Vidit ćeš kad počne lito. Uvik se slomi na onog zadnjeg.
Benti, kako se ne slomije na meni?! Tržište, prodaju jer mogu. Nema se tu šta za dodat.
E, i srdela je bila. Ne spuštaju ispod 4 eura. I neće nitko. I cipli manji 4 eura.
- Povonjaj! Vidi kako je frišak. I očistit ću ti.
I nitko neće.
Na Rivi druga priča. Onaj koji nema daje.
