Ne volem... Teget girtlu na teget mantilu...
Šestu ličku... Sedmu silu...
Opa-cupa preko Okučana...
pa dalje...
Ne volem... Zatucane... Gratis... Kravataše...
Hipohondre što se plaše
Da dobiju rak od razmišljanja...
Tako je pjevao Đorđe Balašević. Dok je bio živ. Pokoj mu duši. Svi znate, umra je od korone. Ove godine. Sjećate se? A Šesta lička spašavala je Tita. Trčali su 17 kilometara da stignu prije Njemaca. Onoga rata. A već, kad je rat završija, kad je tribalo obnovit porušenu zemlju, Treća lička se osramotila. Nisu to bili partizani nego omladinci.
Išlo se na radne akcije. Kad već nisi moga na more, dobar je bio šator i osigurana limena tećica sa kazana. I koja dobra karakteristika u dosjeu. Šta bi se reklo danas - CV. A kako su se osramotili? Prvo su je prozvali tj. častili "udarnom". A kako drugačije kad te 1947. godine nije bilo baš bagera. Ma nije bilo ni vodoktlića. Nego udri mašklinom, pijukom ili krampom. Ko šta uvati. Dobrovoljno.
Ma nije zato šta su slabo udarali nego se nisu htjeli cijepit. A treba izgradit željezničku prugu dugu 239 kilometara. I gledate još njih 200.000 omladinaca i omladinki. I tako su je razvlastili od pridjeva kojeg su nosile časne partizanske brigade. Daje se na znanje i ravnanje! I nisi se ima kome žalit. Sve je bilo dobrovoljno. Pa ti lolo dipli.
A kad kući dođeš, di si bija 1947.? U kojoj ono brigadi? Di ti je udarnička značka?
