Sićan se vrimena kad san bija dite. Bilo je to neko totalno bezbrižno vrime. Jedina briga je bila ako si iša u školu, napisat domaći. U to vrime nismo imali svu modernu tehnologiju ko danas, nego smo se igrali vanka. Od vatala, kauboja i indijanaca, na franje, na baluna, radili logore, praćke, luk i strijelu… Nema šta nam nije palo na pamet. Ruku na srce, niko od nas dice nije bija anđel. Svi smo radili pizdarije. Svi smo se nadali da nam starci neće saznat koje pizdarije radimo, jer, logično, za svaku pizdariju bi pošteno oplakali. Nismo bili ni od cukra… Valjali smo se po blatu, gacali po lokvama, nisu nas vozili u školu autom kad je padala kiša (za to smo imali lumbrele i kabanice). Umisto mobitela, mi bi uzeli dvi plastične čaše, vezali konac između i pričali. Pošto nismo mogli ništa gradit u igricama na mobitelu, mi bi od bokuna drveta napravili teniski reket. Od nekih vrata i dvi kavalete - stol za stolni tenis. Nema mriže za tenis, nema problema, stavi skale.
Nekako pari mi se da smo imali rješenje za sve, a nismo imali ništa šta danas dica imaju.
A danas, danas je neko totalno čudno vrime. Vidit dicu vanka kako gacaju po lokvama vode je rijetkost. Vidit dite uvaljano u blato ko prase isto tako. Slušan dicu oko zgrade kad idu igrat na baluna. Pa jedno uru ipo dogovaraju neka samo njima razumljiva pravila, onda se jedno po ure svađaju ko je u pravu ko u krivu. I onda igraju cca 10 minuti i onda opet svađa, jer eto nisu se tako dogovorili. Onda se namiste oko kakvog mobitela i blese ko telad u šarena vrata po uru dvi vrimena.
Ne pravin se sad pametan, niti mislim da smo žena i ja bolji ili gori roditelji od drugih, ali trudimo se da nam dica budu vanka (žena više od mene - moran to priznat), da budu dica ko šta smo i mi bili.
Trudimo se dat im djetinjstvo bez briga, djetinjstvo puno igre. Trudimo se maknit ih od mobitela, tableta, televizije, iako je to neizbježno kako god okrenili stvari.
I baš zato ove slike moje dice u lokvama vode i blatu me vraćaju u djetinjstvo, vraćaju mi onaj osjećaj bezbrižnosti za koji sad znan da je to bija baš taj osjećaj. Ove slike probude i dite u meni, dite koje nikad nije otišlo, samo čuči u nekom kantunu, kunja i zapravo jedva čeka da se probudi.
Nisam nikakav od ovih kako ih zovu "life couch" ili "influencer", ni "bloger", nisam ništa od toga. Samo sam eto roditelj kojemu je prošla ova štorija kroz glavu gledajući slike i usput sam je zapisa. Al bez obzira na ovo sve šta nisam, ipak mogu dat savjet onako iz srca. Pustimo dicu da budu dica. Budimo dica skupa sa našon dicom. Jer vrime leti tolikom brzinom, da se nećemo ni okrenit, a naša dica će postat mi, a mi ćemo se pitat di je vrime otišlo.
