Ovaj Splićanin živi je dokaz da čovjek može sve što zamisli. Iako 100-postotni invalid, Neno Radačić ustao je iz kreveta i stao na svoje noge. Unatoč svim prognozama i najavama da će biti vezan uz krevet i invalidska kolica, on je bio uporan u želji da ponovno stane na svoje noge i u tome je uspio. A sada je ostvario još jednu želju. Popeo se ne sve popularniju izletničku atrakciju – Biokovo Skywalk.
Podsjetimo, Neno je imao svega 24 godine kada mu se dogodila prometna nesreća koja mu je iz temelja promijenila život. Dogodilo se to 21. lipnja 1991. godine na splitskim Bačvicama, kraj Gospe od Pojišana. Vozio je motor, a svojim autom pokupila ga je 22-godišnjakinja. Od siline udarca pao je na njezinu haubu, a vozačica je zatim njega i motor vukla 50 metara. Motor se uskoro zapalio, a Neno je završio u splitskoj bolnici. Mjesecima je ležao tamo, a prognoze nisu bile niti malo dobre. Čak su mu htjeli amputirati noge i poslati ga kući u invalidskim kolicima, no on kolica nikako nije htio. Jedino što je želio bilo je ponovno stati na svoje noge. U tome je uspio nakon mjeseci i mjeseci terapije i danas svakodnevno odlazi u centar grada, do mjesta gdje se rodio.
Zanimalo nas je kakav je osjećaj bio popeti se na biokovsku nebesku šetnicu.
„Htio sam vidit i probat doć na Skywalk. Bilo me strah kad sam doša gore, ali kad sam vidio da ljudi šetaju, računam - kad oni mogu, mogu i ja. Prošao sam cilu jednu stranu, a onda sam proša i drugu“, kaže nam Neno i nastavlja:
„Lipo je. Meni je to želja bila. Nije mi bilo naporno jer je ravno. Od podanka do mosta treba se putovat sati ipo vrimena autom, a gore je pristupačno. Momak šta radi mi je otvorio put kojim mogu proć' normalno, da ne moram ići skalama. Skale su mi najgore kad nema rukohvata. Proša sam i skale u Dioklecijanovim podrumima, onda mogu sve, zašto ne?“, kaže nam Neno.
Neno je odrastao u samom srcu grada. Do 21. godine živio je na Carrarinoj poljani 5, u kući u kojoj se danas nalazi Muzej grada Splita. I iako je veći dio svog života na Brdima, srce ga i dalje vuče tamo gdje je napravio svoje prve korake. Svaki dan kombi Florencea pokupi ga na Brdima i odvede do centra grada. I nema veze puše li jugo ili bura, Neno se svoga rituala ne odriče.
„Svi znaju da sam živi dokaz da čovik može sve postić', da je čovik jači od konja. Kad glava dođe na misto, onda sve dolazi na svoje misto. Doktor mi je htio otkidat noge i stavit me u kolica. Dr. Ivanišević me spasio, da mi nije bilo njega, ja ne bi hodao, pitanje je di bi danas bio - bi li bio pod zemljom. I majka me spasila, stalno je bila u bolnici. Ona je urgirala u 3. misec 1992. godine da me puste doma jer sam šest miseci leža u sobi, skroz sam propa. Tražila je da me se pusti doma. Oporavak je počeo 15. 5. 1992., došli su iz Kalosa po mene, tamo me vodila dr. Franulović. Pomak je bio možda deset posto. Počeo sam rukama micat kolica, a nikako ih nisam htio. Odlučio sam da želim bit na nogama, a kolica sam počeo gurat od sebe“, kaže nam Neno.
Kao što smo već rekli, Neno je živo dokaz da čovjek sve može. Unatoč invaliditetu i crnim prognozama, on je ponovno stao na svoje noge, nije odustao od života. Sada se popeo i na Biokovo Skywalk i uživao u pogledu sa ove nebeske šetnice, a mi mu želimo da i dalje savladava sve prepreke u životu i ostane vedrog duha.
