Stjepan Svalina je napisao zanimljivu odu balunu koja je objavljena na Facebook stranici Nogometne ikone, a sigurni smo da će se mnogi u njoj prepoznati.

Objavu prenosimo u cijelosti…

– Moj Bože kako smo ga volili.
Balun.
Bija nam je ka pršut.
Svaki dan da je na stolu nikad nam ne bi dosadija.
Nekad davno je iša pod ruku sa školom.
Ali ne pamtiš više fotosinteze, sibilarizacije, kvadrate binoma, Krbavske bitke i ostale sulfate karbonate.
Neće vam to više nikad ni tribat.
Zašto danas kad prolaziš kraj škole gledaš novu a oči vide staru?
I igralište.
I ogradu s probušenom žicom.
Zašto pamtiš balun?
Zašto pamtiš tjelesni na terenu kod Mjesne zajednice i igranje po jakoj kiši?
Tili ste pokazat da ste ka i pravi igrači.
Nema veze šta su vam doma oprali uši sa “meni ćeš doć sutra kad se priladiš”.
Zašto se sitiš toga svaki put kad te kiša uvati vani?
Zašto pamtiš da si uvik volija spizu ali mrzija zvanje na ručak baš kad bi se ponada da te neće zvat?
Zašto pamtiš da ste ga igrali i u moru?
Salbun Bačvica, plićak i zabodene šibe tamarisa ka branke.
Zašto kad se spomene drugi svjetski rat ti pomisliš na penal?
Da, onaj kad ga Rocky obrani nacistima.
Zašto pamtiš kućni red u neboderu sa dvista stanova?
A ti ka na iglama čekaš kad će prić i sekund priko pet uri da posve legalno i legitimno opizdiš balunom o rasklapana zelena vrata smećarnice da zvoni na kilometar.
I ne smi ti niko ništa.
Prošlo je pet.
Zašto pamtiš razbijena stakla na ulazima u svaki portun i modu zamjene istih onim plastičnim i metalnim?
Zašto pamtiš da ste balun igrali i kad baluna imali niste?
Sladoled u balunu. More.
Prazna boca ili limenka. More.
Neka škatula bilo šta. More.
I to je balun.
Zašto pamtiš da ste prave male metalne i mrežaste branke mogli samo sanjat?
Zašto pamtiš da su bile dosta i dvi stine?
Kad se nešto gradilo u blizini bili bi sivi blokovi ili crveni matuni.
Al’ da ga jebeš ako se igra na garaži a dolaze i odlaze auta neko uvik mora micat i vraćat bar jedan pa je samo veća stina bila mudrije rješenje.
Rješenje kažeš?
Koliko samo svađe zbog takve branke?
Jel’ balun o’ša previsoko?
Aj ne seri moga si ga dovatit samo da si ispružija ruku.
Jel se odbija balun od stative i uša ili nije?
Lažove jedan lažovski svi su vidili da je ušlo.
4:3
Ma ćoro glupi kurac ti je moj uša.
3:3 je.
Igraj dalje.
Ma jeeeel?
Ma je!
A ko kaže?
Oš igrat il’ ne’š?
Pa šta ako je tvoj balun šta glumiš tu a?
Oš se tuć?
Zašto pamtiš balune?
Manje bezvezne plastične. I one prave. Stare oronule bubamare koje su dobro napumpane bile opasne po život.
I mora si imat dobre patike da svom forcom opališ.
Univerzalke.
Ili one s Italije 90.
Ili mili naš Select.
Zašto pamtiš da ste znali i ukrast balun maloj premaloj dici?
A šta ću lagat bilo je davno i želja je bila prejaka.
Cilo lito smo igrali s njim i vridilo je.
Zašto pamtiš razočaranje kad bi vlasnik baluna otiša na selo bez najave?
E jebiga sad. Baš ga jebi.
Zašto pamtiš da ste nekad čarape dizali visoko?
Ka Magic Johnson u Lakersima.
Onda je došlo vrime kad ste ih rolali, smotavali, spuštali.
Šta su 90-te više odmicale morale su bit niže.
Zašto pamtiš da niste imali prave dresove?
Vrhunac je bila operacija termo otiska zelenih adidas brojeva dizajn ’82 na leđa bile majice.
Doli plavi šorc do zla Boga kratak.
I moga si se uživit u ulogu i odigrat najbolje šta znaš.
Zašto pamtiš da nikad nisi igra tako dobro ka kad bi u blizini ili još romantičnije priko igrališta prolazila tvoja hm…Ona?
Letija si terenom razumiš.
Zašto pamtiš na guze, iza sebe, u kolo i ko više na nogu?
Zašto pamtiš kad bi se mora okrenit dok oni ciljaju tvoje već dobro zažarene vene iznad listova?
Zašto pamtiš da je bilo njih koji nikad nisu igrali?
Bili su cili u romanima, motorima, gitarama.
Zašto pamtiš duge preduge dogovore?
Na male i kratki teren ili na velike i priko cile garaže?
Ko prije 10 ili na vrime?
4 i peti golman ili 5 i šesti golman?
Ko će bit kapetan?
Kaže li se pravilno kapetan ili kapiten?
Ko si ti?
Ja san Romario.
Dobro, onda ću ja bit Bebeto.
Ne mo’š! To san ja već uzeja!
Ma jeeel?
Je! Ja san prvi reka! Ti ne daješ puno golova tako da mo’š bit Dunga.
Mater ti je Dunga!
Zašto pamtiš derbije?
Portun protiv portuna.
Zašto pamtiš ta imena?
Joke, Lele, Josa, Balić, Ante, Cikira, Aco, Mili, Ivo, Beko, Pajola, Endy, Frane, Slaven, Boro,
Lui, Mašina, Jerni,Topić…
I eto ti reprezentacije za superderbije zgrada protiv zgrade.
Čudan neki osjećaj bi bija kad odjednom postaneš prijatelj s onim debilom Joškom iz prvog portuna jer nije sad vrime za lokalne svađe.
Sad smo Sedmica.
A oni su Petica, Šestica, Osmica i zloglasni divljaci iz Četvorke.
Zašto pamtiš da si prvo čeka da se malo osušiš prije nego se vratiš doma?
Uvik isto.
Malo se poigraj.
Nemoj doma doć slomljen ka konj.
Ne mogu prat tol’ku robu.
Ne zna mater šta je želja.
A znali ste dobro da
se smiš ić napit vode svugdi samo ne doma.
Moš priskočit ogradu gradilišta i napit se one tople i nikakve iz špine kraj stražarske barake.
Mo’š pitat dobru ženu s prizemlja. Čašu po čašu.
Možete skupit za jednu Radensku ili Colu u staklenoj od 2 litre pa otić u Ilove u atomsko i ka ljudi se napit.
Svakom po guc dva.
Ali doma ne smiš.
Jer siti li se priupitat imaš li šta za učit ili bude loše volje pa te odma prisiče pitanjem pa dobro imaš li ti kuću kad si o’ša kol’ko je sad sati… mo’š se slikat.
Zašto pamtiš kopačke koje nisi ima?
Nisu ti ni tribale.
Prvi put si ih uživo vidija u Borova kod stare Slobodne osamdesetšeste.
Gleda si ih ka šta svaka žena voli da je se gleda.
Kopačke.
Igranje baluna na travi u kvartu nebodera?
A di?
U parku?
Nit je ravno nit je dovoljno veliko.
Stabla smetaju.
I uvik su bili protesti s balkona da lomimo cviće, grmove, grane pičke materine.
I niste smili.
Nisu vam dali.
A o pravom nogometu u pravom Hajduku niste ozbiljno mislili.
Neki jesu pokušavali i to bi se na igraču odma vidilo.
Njima nisi smija ni moga reć ti nemaš pojma.
Zašto pamtiš da je Hrvoje Vuković zabija gol Canjugi na Maksimiru a iša je u Lelin razred?
Ti ćeš kasnije uvik značajno isticat da su iz tvog kvarta.
Je.
Pisalo je na zidu Gabrić je naš Bog a priko puta je živija Stipe Pletikosa.
Sereš?
Je majke mi.
Zašto pamtiš da niko nije tija branit?
Niko.
Ko ne zna taj brani.
Ako misli igrat uopće.
Zašto pamtiš da niko nije volija dodat?
Puca bi iz mrtvog kuta s glavom u podu.
Nisan te vidija jebiga.
Nisan moga izgubija bi balun.
Šta se nisi otkrija?
Trči malo.
Ne mogu ja sve sam.
Faul je bija.
Zašto pamtiš da tvoja nabijena ruka nije penal a tuđa je jer ruka je ruka ne zanima me penal je.
Zašto pamtiš da je sve dobro dok na balunu ne proviri buvel?
Zašto pamtiš paniku kad bi balun upa u vrt onog pijanca?
Zašto pamtiš Slavena kako viče rašlje rašlje a balun ide sporo ka blatna rijeka pokraj stative dok se mi valjamo od smija po podu?
Zašto pamtiš Malog Franu kako viče materi na šestom katu mama baci mi oni okrugli balun a mi se opet smijemo pa kakav će bit nego okrugli?
Zašto pamtiš da si veći ponos osjeća ako ti stariji momci – mitski “veliki” – dozvole da gledaš iz blizine, dodaješ balun kad odleti ili nekim čudom staneš na branku nego da među svojima daješ tri gola po utakmici?
Zašto pamtiš kad ti je jedan od njih reka da ćeš branit ako nabrojiš bar pola ekipe Milana?
Zašto taj sastav znaš i danas?

Galli, Tassotti, Baresi, Costacurta, Maldini, Colombo, Rijkaard, Ancelotti, Donadoni, Gullit, Van Basten.

Možda u glavi ima puno više srca nego mozga kad takve priče u njoj čuvamo.
A nije priča o Hajduku i idolima.
Nije o tv uspomenama na nekad bolji nogomet kojim danas pilamo tetoviranu dicu.
Ovo je o onima šta igraju jer vole igrat.
Šta ne moraju ali žele.
Šta igraju za ništa ka da im je sve.
Od dice bosih nogu do “stisla leđa” majstora XXL droba.
Pamtiš sve jer ga voliš i danas i ne pitaj zašto.
Ljubav se ne da objasnit.

Samo opisat.



Komentiraj

Napišite komentar
Upišite svoje ime