Opraštanje? Čin velikodušnosti, ili dokaz da si budala? Ovisi o situaciji. Ali, s opraštanjem oprezno. Onog trenutka kad osobi potpuno oprostimo, završili smo s njom. To je činjenica. Sve druge varijante, sve drugo je puko rastezanje i mučenje.
Oprostiš, ali ne zaboraviš? Nije to oprost, to je prilagođavanje, računica u kojoj srce kalkulira. Jer, ljudi se ne mijenjaju, samo se pritaje. Bila sam u puno situacija u kojoj osobe samo iskušavaju dokle mogu ići. Ako napraviš korak unazad, to je njihova mala pobjeda. Mogu ja napraviti korak unazad, mogu dva, ali treći neću. Osobi dam šansu, a ako je prokocka, što ja tu imam tražiti? Jednom se može dogoditi slučajno, ajde, neka i dva puta, ali treći? Sve ti je jasno rečeno. Diži sidro, i traži drugu luku.
"Ne slušaj riječi, gledaj u djela, ona sve govore"
Znam, teško je otići. Srce bi ostalo, a razum pobjegao. A lomi se čovjek u sebi. Bitka između srca i razuma je okrutna. Kako ostati? A kako otići? Što god napravite, kupujete kartu za pakao. Ne možeš ostati i živjeti sa sumnjom. Sama ta spoznaja vodi samouništenju, a ne sreći. Jer, ako je nekomu stalo, ako vas voli, pazit će. Ne slušaj riječi, gledaj u djela, ona sve govore.
Nikad nisam tražila ono što nisam davala. Ne volim laži, varanja, muljanja, manipulaciju. Iskren i jednostavan odnos je ono što nudim i tražim. Vjerujem dok mi ne daju razlog da posumnjam. A onda? Otišla bih i od sebe same, a ne od nekog drugog. Previše je rana na mom srcu da bih pristala na još koju. Što ne radim, ne opraštam. Voliš, a odlaziš? Voliš više nego si ikad ikoga volio, a rušiš mostove iza sebe. Je li vam poznat taj osjećaj? Razum zna kada je dosta, ali srce bi ostalo. Mudar čovjek zna kada je vrijeme da ode, ali otići? To je hrabrost koja zaslužuje najveći orden. Ne može to svatko.
A ja ne pristajem na svašta. Ako me je ta osoba dovela u situaciju da se osjećam kao neka jadnica, ako mi je lagao i muljao, ne mogu ja biti s takvim ljudima, ne mogu, i amen. Lomi se čovjek, vaga, a vaganje je najbitnije, vjerujte mi. Ako ne dobiješ što zaslužuješ, bolje neće biti, nego gore. Takvi su ljudi. Ako vide da mogu, uzmu maha. Drže te zdravo za gotovo, jer si tu, i bit ćeš sve dok oni ne odluče drugačije. Igraju na kartu srca, jer su osjećaji najbitniji. Jesu. Znam da jesu. Predivan je osjećaj voljeti, ali nije kad te netko pravi budalom u rukavicama, i još misli da ti ništa ne kužiš. Podcijene te. A ti samo gledaš, promatraš, i puštaš da vidiš dokle su kadri ići. Kad dođu do granice, dalje nema. Ništa, pa čak ni srce, ne može ponosnu osobu natjerati da se ponizi u ime ljubavi, jer to onda nije ljubav. Odeš.
Oprostiš radi sebe
Živ si jer dišeš, ali ti je srce mrtvo. Odeš jer možeš bez svakoga, ali ne i bez sebe. Odeš jer duguješ sebi realnost, a ne zavaravanje. Da, preživi čovjek svašta. Izdaju ga oni koji nikada nisu trebali. Neka izdaju, ali ti sebe nikada ne smiješ. Nikada. Voli sebe toliko da nikome ne dozvoliš da te slomi. Slomit ću samu sebe odlaskom, ali nitko drugi neće. Visoka je cijena izdaje, ali, kako bih se pogledala u ogledalo da tako ne postupim? To ne bih bila ja, nego tamo neka marioneta koja je dozvolila da se s njom upravlja. A ja to nisam. Imam stav, i stojim iza njega. Imam ponos kojeg nitko neće gaziti. I, kako oprostiti? Je li to moguće? Da, moguće je oprostiti neoprostivo, ali tek kad odeš. Bez oprosta nikada nećeš pronaći svoj unutarnji mir. Oprostiš radi sebe, ne jer su zaslužili oprost.
I da ti život bolne lekcije. Greške su tu da se iz njih uči, ali ih se ne smije ponavljati. I kad uđeš u dućan po spizu, platiš na kraju. Jer sve se jednom plati. A ja sam neke počastila oprostom, pa neka se vesele. Moje ime nije Karma, nego Kata. Sudbina zna štao radi, a račun ćemo dobiti svi. U to ne sumnjam. Veselim se tome.
