Živija san pod vedrin nebon. Sluša san šamana i njegovu mudrost. Skromno , a ogromno znanje. Nije taj naborani stari brav ima libre za čitat, nije ni zna čitat. Skupja je znanje prvo od matere prirode pa onda od svojih starijih. Možda zato ti plemenski judi još uvik rišpetaju i prirodu i svoje starije. U našem Babilonu to se odavno izgubilo. Prirodu silujemo, a starije ignoriramo. Ija san istu spizu svaki dan. Rižu, fažol, ugali, zelje. Pija san vodu koja je imala okus po utopljenin bubama i larvama. U početku san bija mrvu zabrinut zbog te vode, jebiga mi Dalmatinci smo razmaženi sa vodon koju uzimamo zdravo za gotovo. Po svitu je malo zemaja koje imaju tu blagodat koja se zove pitka, lipa voda. Premalo je cinimo, a bome su Rvati dali i naše dalmatinske izvore u koncesije nekin strancima koji su svoju zagadili odavno. Mučki ispod stola uvaljeni svojin gnusnin guzičetinama u udobne katrige, dile ono šta njihovo nije, dile dalmatinsko bez da pitaju dalmatince. Koliko će tri lava to još dopuštat to niko ne može znat. Podšišana in je griva, otupljeni zubi i ubijen duh, ka i svakoj drugoj beštiji koja dugo boravi u čibi.
Tamo di san spava šoto vedra neba nisan ima ništa za zabavu osin prirode. Nije bilo struje, interneta, televizija i ostalih ludosti bilonskog sistema. Bubnjevi, udaraljke, vatra, ljudi i životinje. Više nego dovoljno da mi nikad ne bude dosadno. Radija san puno, konstantno. Tako se jedino i može opstat u bushu. Hoda bi dvadesetak kilometara dnevno, nekad i više sa izdržljivin domorocima. Štitija beštije i biljke, lovija krivolovce, a takvi su čak dolazili iz naših krajeva. Bile jude iz Babilona koji iz nekog razloga žele ubit veličanstveno stvorenje da bi ga preparirali, ili samo imali fotografiju na zidu. Nikad neću razumit te redikule, vjerovatno ih muči pomankanje centimetara na visećem organu između pupka i jajašaca. Virujte mi da nema zakona koji su oni izmislili da bi sebe zaštitili, lovija bi ih pa da vidimo kako bi se onda ponšali ti bidni judići. Ovako san lovija one koji su u krivolovu. Brutalan jesan, ali sa Nadanima bi bija sto puta brutalniji, u biti bija bi jednako brutalan, ne znan drugačije.
Nisan ima šampona za prat se, nisan ima ni vode osin za pit. Znoj priko znoja mi se danima slaga. Vonja san ka beštija, ka zebra u trku, ka pavijanova guzica, ka lavlja griva. Nisan ima ništa iz Babilona osin uniforme i vatrenog oružja za lov na krivolovce. Draža bi mi bila tupa žlica i puno vrimena pa da sa njom mogu lagano vadit iskrivljeno srce jednom nadobudnom Babiloncu.
Gleda san babuna u guzicu, gnua u facu, lava u oči. Pensa o tome zašto judi imaju tu bolest da uvik žele više. U čemu je problem? Jesu li oni normalni, a ja imberlan? Zašto ja mogu bez ičega, a njima triba svaki *urac šta in i ne triba. Radi li se tu o dosadi koja ih mori, ili jednostavno o natjecanju? Ego ih tira da budu bolji od onog do sebe ili onog za kojeg su čuli da ima više? Osobno me nikakvo natjecanje sa nikim ne interesira. Ni u sportu ni izvan njega. Uopće me ne zanima koje je brži, veći, jači i ko ima veći *urac.
Pomislin ja na njoke, brancina, salatu od hobotnice, maslinovo uje, ali lako prihvatin da to neman. Tamo di ima maslina ubrat ću ih i štrukat za uje, tamo di ima brancina, ulovit ću ga za pojist, a ne prodat. Međutin, tamo di ima samo fažola i riže, ja ću zadovoljan jist fažol i rižu. Nasmijan ću plesat uz bubnjeve, pit mliko sa krvlju ako moran za preživit, učit i podučavat, vodit jubav se sa plemenskom guzatom crnkinjom. Ništa mi neće falit i ništa neću želit više od onog šta iman. Poštivat ću jedine valjane zakone ovog svita, zakone majke prirode. Ne jeben ja zakone koje je stvorija Babilonac, nije ih stvorija za nas, stvorija ih je za svoje guzice. Još uvik se pitan zašto svit uvik želi još i još??? Zapravo nan triba jako malo!!!
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima osobni su stavovi autora i ne izražavaju stav redakcije portala DalmacijaDanas
