Zove me prid kraj lita Rade kako je neko iz Radunice objavija na društvenoj mriži kako je partija Jere i da bi prinija crticu, jer Jere mirita.
O Jeri se zna malo, a pričalo se puno. Pa tako idu priče da je puka kad mu se cura pridozirala, a da je bija sin nekad ugledne splitske familije. Lik je to iz tibiefovskih rima. To je sad sve manje bitno. I zato, ne budi lin, zaletin se do gospođa iz Tommyja kraj Realke igrat se mrtvozornika i gospoje smrt potvrde. Samo je svaka svoju potvrdu Jerinog odlaska Haronu dala; tako da, srića, Rade i ja nismo Jeru prerano pokopali. Ali, uvik to zajebano ali!
Znali smo da je pitanje vrimena. Jere je jedan od onih splitskih akademika ulice, kojega će sada oplakivati mnogi, a kojemu niko, kad je bija na dnu nije ruku pružija. Split na čudan način voli svoje redikule i hrani se njima tek kad oni parte. Makar triba naglasit kako ruku spasa vjerojatno Jere nije ni tražija. On je, vikajući i urlajući tonija sve dublje i dublje, da bi na samon kraju otkuburija zadnje dane isprid (već spomenutoga) Tommya kraj Realke.
Radnice su ga hranile i pojile, a on ih je čuva poput kakve mitološke sfinge, spavajuć na onome podestu isprid starog Brodomerkura. Iz jakete mu je i liti i zimi virija unučić. Makar potvrdit policija neće, jedan ga je unučić tako košta glave. Vratimo se na početak, bilo je pitanje vrimena, ili šta bi naš stari i pametni svit apostrofira - Jere se spasija.
I sad jedna molba. Petre, koji ključe diliš, milostiv budi ako se Jere i zadere i ako gori u svon filmu bude. A ti svitu, za Jeron ostaje majka, pristojna i plaha starica koja se nediljon može vidit na buvljaku kraj Đardina. Za nju se, svi oni koji se sad kledu u Jeru i bese mu posmrtno daju, još uvijek mogu postarat. Za sina joj je, nažalost kasno.
Akademiče naš, nek ti je laka zemlja na Lovrincu.
