Kapac se ja i okupat ove godine – fibra se zericu spustila i došla na 37!
Hvala ti, Bože, možda mi iđe nabolje! Ima znači šanse da progonjan ona dva nova kupaća kostima (oba su još sakrivena u ormaru, samo san jednog „prijavila“). Reću mužu da se ovaj drugi okotio dok san bila u izolaciji. Nisu to iskolnice, jedan je za prisvlaku da ne priladin mijur. Stvarno bi bila grijota da ji ne pronosan iako su modeli od prošle sezone, al' mene to ne dira vele. I ove ću, ko i svake godine, odabrat plažu di se mogu kupat kućni ljubimci.
Ćuku nikad nisan tila imat i straovat kad će se zaskočit i poplašit me jer san puno predljiva. Uza me je ljubimac kojeg ja ispočetka isto nisan tila, a on je bio uporan i pokaza se skroz dobar. Onako je okruglast i sladak, butrast ko naranča i nije od onizi čupavi vrsta. Tliko je miran da se samo ušćuli uz noge. Ne triban ni reć: Celi, uz nogu! (tako ga ja od milja zoven, a pravo mu je ime Celulit). A on me odozdal gleda onin svojin slatkin okicama (pri suncu mu se oči najviše sjaje… il' kad dođemo u neku kabinu za prislačenje). Uf, radosti od njega! Samo što on prema van to ne pokazuje, nit tiče nit miče sobon. Malo je povučeniji tip, stidi se. Ja bi njega koji put i pustila s lanca da se koprca digdi drugo, al' neće i neće od mene!
Kad su u moru veći valovi i malo jače struje, oko nogu mi ko šlauf koji me održava na površini – eto, i život mi spašava! Tribali bi se mnogi ugledat na moj celulit jer se takav ritko more nać. I ja bi sad stvarno ispala govno od čovika da ga metnen u oglas il' neko Njuškalo – nije od nekog trošarluka, ne triban mu kupovat ni igračke ni gume za grist.
Već san se ja navikla na njega i ne pada mi na pamet fotošopirat ga. Neka njega, nek se vidi na slici. Nek' ljudi znaju da i ja iman ljubimca. A, Bože moj, pa ne moramo i ne moremo svi bit lipi na prvu! Recimo, na primjer ja. Meni moj ćaća u šali zna reć da mi je glava otraga koda me kogod lupio onon tavon za palačinke ili kad kaže mojoj materi da san bila najlišpa od sviju njizi dice kad san bila mala i da sam ne zna šta mi se dogodilo kad san naresla. Nemojte mislit da mene ovo pogađa – obično kažu da istina boli. Ipak ja najbolje poznan svog ćaću: jedna je njegova rečenica ozbiljna i stroga, a deset drugizi sve smišnije jedna od druge. Takvog šaljivdžiju nisan imala prilike srist (mlađa mi je sestra na njega, fore joj iz usta ispadaju ko franje iz džepa).
Mislin da je od toga veći problem što ti današnjoj dici ništa ne smiš reć da kojin slučajen ne bi izašla ukrivo. Ne smiš ji krivo pogledat, a kamoli štagod uvridit il' ne daj, Bože, išibat!
A kako je tek naša šiba fijukala: i po zraku i po guzici! Još bi je sami morali ić ubrat. Nekad bi samo trčali oko stola i ne bi nas ni dovatila i sve bi prišlo u slatki smij. Na kraju smo svi izašli pošteni i srčani ljudi bez ikakvi poremećaja i trauma, puni ljubavi prema svojin roditeljima. Evo i ja jedva čekan kad ću svoje zagrlit i izljubit. No čini mi se da će to još malo počekat, prirano san se ponadala. Fibra i dalje ne posustaje, dosadna je ko proliv!
