Odmaran je tako danas više nego inače (ako je to uopće moguće) i tila – ne tila počnen se brigat za ovogodišnju sezonu vađenja kumpira. Jesan u Zagrebu i vrtlića neman, ali o kumpirima ovisi moj ovogodišnji, baš ko i svake godine, smještaj blizu mora. Niko more reć da prolazin lišo kad je o smještaju rič. E, pa taj bi se grdno privario! Ne znan kako, al' ima nikoliko godina svoj dolazak kući uboden drito u vađenje kumpira. Moji koda su u nekon tajnom paktu s Vakulon, pa došla ja mrvu prije il' koju nedilju kašnje, on in naruči kišu il' sušu ako ustriba, i ja se nađen licen prema zemlji, a guzicon prema suncu.
dobrojutro
kumpir meni veli
ja mu kažen
dobrojutro, ima li vas još kliko
a kumpiri se od smija po zemlji privrću
sve dok ne uskoče u mrižastu vriću
moja dica i ja u ludon ritmu bubnjanja kumpira o siće
tražimo besplatan smještaj u okrilju obiteljske sriće
i sidimo kašnje na čatrnji svi
i smijemo se
smijemo se kumpirin
Naravno da se ja šalin kad kažen da moran platit smještaj kod matere i ćaće! To se jednon moj ćaća našalio i izvalio da će vađenje kumpira bit zamjena za besplatan smještaj. Lako se šalit kad znan da oni jedva čekaju kad ćemo mi doć doli. I nek' san se udala i nek' živin već tlike godine u Zagrebu, ma ja se još uvik brigan oće li in rodit kumpiri, oće li in zlatica uništit cimu, oće li in kokoši pojist lisica, oće li se grožđe maćat i krupa ga smlatit, kakve li su pomidore ove godine, ima li baja na rašćiki…
Sve vam to mene zanima jerbo će svi ti ekološki proizvodi nać svoj put do Zagreba i moje atrese: smrznuta šalša, obarena rašćika, mirisna koštradina, tegle ajvara i kisele kapulice, bocunčić višnje i ćaćina vina, smokve i šipci… ma i banane u paket utrpaju koda ji ovde nema za kupit! Pa ti sad nemoj bit sritan šta živiš u Rvackoj i da si, i kad si natra godine, roditelju uvik dite za koje radi i živi. Ne daj mi, Bože, da san u Engleskoj: oni se svoje dice zarana odreknu i pušću ji da se sama koprcaju od internata pa nadalje. A mene moji cili život uza se drže ko malo dite i vazda mi ugađaju, i čini mi se koda nikad od kuće ni otišla nisan.
Šta bi dala da sad mogu sidit na čatrnji s materon i ćaćon, jist pomidore i pršut i uživat u ladovini koju onaj stari oras pruža. Koga bi brigala vlažna zemlja koja se uvukla ispod noktiju? Brojali bi vriće kumpira i smijali se… smijali se…
