Svi mi se dani zbarljali i izmišali pa san dicu morala upitat koji je dan. Evo san na prste izbrojala točno sedamnest dana da nisan bila među sviton i da san zatočena u kući. Vrimena, brate, iman na bacanje pa mi svašta pada na pamet.
Baš vrtin po glavi kako bi ja mogla bit glavna junakinja nikoliko bajki: živin u zasebnon krilu stana, u sobičku sa samo četri televizijska programa i bez internetske mreže. Tako je osamljeno živila i Trnoružica. Ona je svoje vrime trošila preduć vunu, a ja san jedino odrizala duge rabatinke i od njizi napravila kratke. Potrajat će to dok ja pinceton iščupkan krajeve da bi bile trendi i da dobijen cool look.
Za upornost i super čupkanje mogu zahvalit materi jer me, ne jednon, ubacila u grupno čerupanje kokošiju u našen podrumiću br. 1 (o podrumiću br. 2 i podrumiću br. 3 nekon drugon zgodon). Ostavljan sebe ko Trnoružicu i sastajen se s novon ja – Matovilkom. Ta je pušćala svoju dugu kosu i bacila je priko balkona kako bi pobigla iz zatočeništva. Meni je kosa već dobro naresla, a za potribu da moran napustit sobicu ako dovde dođe uprđeni zrak, dodat ću koji lancun i usprkos straju od visine kliznit niz fasadu. Iako je Matovilka bila plavušica, ja san na dobron tragu prema plavon odsjaju. Kosa mi, kako ste već upućeni, nemilice sidi i na suncu se prisijava ko platinasto plava iz najnovije GARNIER KOLEKCIJE. Još mrvu maslinova ulja odozgar i nijedno čeljade neće posumnjat u vjerodostojnost kad banen na cestu.
Najškakljiviji lik s kojin bi se mogla usporedit je Ivica. Dobro ste čuli – Ivica, a ne Marica kako bi neki na prvu pomislili. Je malo nezgodno zbog spola, al' kod nas svi lete bit ukorak sa Zapadon di se više ne zna ko je muškić, a ko žensko. Crno i naopako ako mene pitate! Ja se nadan da mi za ovu prigodicu nećete zamirit šta san se usporedila s Ivicon, ovde je ionako rič o bajci. Kakve bi ja veze mogla imat s Ivicon?! Svi znate da su Ivica i Marica završili u lipoj kućici punoj slatkog. Jedino šta nije bilo lipo za vidit bila je zla vištica, vrila peć i kavez u kojen je hranila Ivicu. Pa eto, ja san vam ko i Ivica: u kavezu san već sedamnest dana di me svakodnevno hrani moj čovik. Mi peć nemamo, a i njegove namjere nisu ko vištičje.
Zna se da je vištica Ivicu tila podebljat da joj bude slađi pod zubin, a mene moj čovik hrani jer smo se zavitovali bit skupa i u dobru i u zlu. Kad se ja zericu pojan i nabacin koje kilo i njemu more samo bit lišpe – bolje da ljulja nego da žulja! Sigurno ste i sami skontali da nikako ne mogu bit Pepeljuga. Ta je jadnica, za razliku od mene, stalno imala metlu i krpu u rukon. Ja već danima po kući prston nisan mrdnila i odlipila guzicu s kreveta (ma ni UHU lipilo nije ju moglo bolje zalipit!). I baš me boli briga šta će drugi reć da san linguza! Neman se ja šta komu dokazivat!
Pepeljuga je možda to i morala da bi se bolje udala jer niko neće pliskulje. Oni koji me dobro poznaju znadu da u nekoj normalnoj situaciji u moj pribor za čišćenje spada čačkalica i šćapić za uši. Čačkalicon zasad samo čistin zube, a šćapiće lipo utran u uši da ne čujen šta se na svakoj ćoši o nama koronašima priča. Te bi mi priče mojin bajkama mogle pokvarit sritan kraj.
