Prošli tjedan nas je razveselila vijest da je baka Paška Marić, koja živi u Košutama pored Trilja, proslavila 103. rođendan. Bilo je to dovoljno da je posjetimo i napravimo razgovor s njom.
Dolaskom na kućni prag iznenadilo nas je što nas je dočekala - upravo ona. U 101. godini je slomila kuk, ali to je nije pokolebalo da ponovno stane na noge.
Nismo očekivali da ćemo u ovom predivnom dijelu Košuta zateći vitalnu staricu, koja je spremno čekala odgovarati na sva naša pitanja. Odmah nam je ispričala jednu od najbolnijih uspomena iz svog života. Naime, 1943. godine joj je na Kukuzovcu pored Sinja od nacističke ruke stradao brat Marko.
- Sve sam jade na ovoj zemlji proživila, a najviše na Kukuzovcu. Hitna nam je iz Sinja javila da dođemo pokupit mrtvace. Kad sam vidila brata Marka, ima je život, lipotu i svršio je tamo. Imao je samo 20 godina. Dvanaest Žolića i dvanaest Dodiga je ubilo, a ukupno je ubijeno 42 ljudi. U selu je bio strah. Ma to su naši napravili. Nama govore da su to Nijemci bili. Je njihova vojska, ali naši su bili obučeni u njihovu robu. Da su bili oni, ne bi govorili meni našim jezikom. Po mrtve smo išli karom i s konjima, kazuje nam baka Paška, na što se nadovezao njezin sin Petar - Perkan.
- Na Kukuzovcu je bio i ujac Jakov. On je bio s Markom zajedno. Prikrižio se s jednim poznanikom i rekao da će ih svakako ubit. Ipak, pobjegao je, ali je poginuo u Kaštelima, kaže nam, a baka je već spremno odgovorila:
- Drugi brat Jakov je poginuo u Kaštelima 1944. godine. Pokopan je u Splitu, na Lovrincu. Ukopalo ga je s jednim Mandacom. Bili su križi od drveta i sve su skršili kasnije. Rekla sam da navale jednu stinu di je on, i tako sam uvik znala di je, s tugom očima i danas priča o tužnim događajima iz svog dugog života.
Rodila je šestero djece, dvije kćeri su časne sestre
Zanimalo nas je kakav joj je život bio prije.
- Itekako je bilo teško živit. Radilo se polje, imalo blago, od toga smo živili. Reć ću vam da smo živili nikako. Što smo polja uradili, bilo je za nas i našu rodbinu. Kad ne bi imali, dala bi im ja. Šta ću od njih.
Ipak, iz njezinih usta nećete čuti izraz nezadovoljstva.
- Ne mogu reć da sam loše prošla. Imala sam rodbinu koja mi pomagala. Rođaci Roguljići su do mene držali kao da sam im najveći rod, a i ja prema njima. Da nisam ja takva bila, ne bi ni oni prema meni, govori baka Paška.
Udala se 1947. godine, a ukupno je rodila šestero djece te ima trinaestero unučadi. Dvije kćeri su joj časne sestre.
- Reka je jedan naš pokojni Ante: Paška, blago onome ko te oženi, ti uvik kopaš. A valjalo je kopat, ne bi se moglo drukčije živit. Tu je bilo par starih kuća kad sam ja došla 1947. godine. Mogla sam se ja i ranije udat, al nisan tila. Svak bi reka da sam mlađa, da mi nije trideset. Krila nisan nikad godine. A imala sam mlađarije, iz Turjaka, Brnaza, i iz Rude je jedan dolazio da bi me oženio. Oša je u vojsku i poginio. Udušio se u vodi, di je bio u vojsci. Rekla bi jedna naša, da su i one cure ka i ja, a da meni svi dolaze.
Fotogalerija 100. rođendana:
Otkad sam se udala, uvik sam bila ovde. Rodila sam šestero djece, a imam trinaestero unučadi. Danas je nekako drukčije. Sada me ne mogu ostavit samu u kući. Kćer je tu s menom, sve radi, ja samo na gotovo sidnen za stol. Naradila sam se ja. U polje bi ošla ranom zorom, a vraćala se kući u noć. Što je glavno, Bog mi je dao zdravlje i na tome san zahvalna. Puno puta bi mi doša pop i rekao da Bog da zdravlje mojoj dici, kad mi ih je toliko dao. Mene nikad nije bolilo, uvijek sam bila zdrava, zahvalno priča o svom putu.
"Kako učiš svoje dite, tako će ti ono i bit"
Nažalost, njezino djetinjstvo je bilo teško.
- Svoga oca ne pamtim. Umra je mlad. Onda bi ljudi rekli sestri Ivi da će se mater udat. Ja bi njoj rekla da je luda, da di će se udavat. Ona bi udarila u pusti plač. Nije se patila nego par dana, Bog joj je dao to. Mater bi ostala sama, a ja sam svaki dan išla u Dodiga. Rekla bi pokojnom svekru da mi se rugaju šta svaki dan idem u matere. On bi rekao da pustim komšiluk, da odam svojoj materi, da me ona odgojila. Ja ti zapovidam da ideš materi. Bio je kruv od čovika. Mater je umrla 1971. godine. Tila san je dovest ode, ona nikad nije tila iz svoje kuće, sjeća je Paška.
Upitali smo je jesu li ljudi bili bolji prije ili onda.
- Ljudi su uvik isti. Kako učiš svoje dite, tako će ti ono i bit. Ali prije se nije smila reć psovka, ne bi ti smilo past na pamet. Nakon šta je završio rat, svega je bilo i puno se toga prominilo.
Fotogalerija 103. rođendana:
Prije je voljela gledati televiziju. Sada se to promijenilo.
- Izgubila sam volju, ne mogu svašta gledat. Ako ja vidim ono, utrnim je odma. Čim vidim ono šporko, odma je utrnim, a oni meni: "Jesi je baba utrnila!" (smijeh).
Na izborima će glasati.
- Kad će drugi, mogu i ja! - spremno kaže Paška za kraj.
