Taman uspijem.
Nekako sve okupit pored napuhanaca, trampulina, bazena s lopticama i ostalih čudesa i distrakcija.
Ulovi se pažnja cijele grupe.
Sva dica gledaju u mene.
Tišina.
Napetost.
Onaj trenutak kad znaš da sad ide magija.
U glavi mislim:
“E, sad će čarolija… sad ih imam!”
I onda…
naravno…
ULAZI STRINA.
Bez kucanja.
Bez “dobar dan”.
Bez isprike.
Ulazi ravno u krug, ka da je scena njezina:
“AJME, EVO GA, SLAVLJENIK!!!”
Diže dite.
Ljubi ga.
I daje mu – LEGO Technic.
U tom trenutku slavljenik više mene ne vidi.
Ne vidi ni mater.
Ni ćaću.
Ni tortu.
Ni prijatelje.
On vidi samo jedno:
LEGICE.
Mali izlazi iz kruga.
Ide ravno prema stolu.
Već gura prst u kutiju.
Već traži di će otvorit.
A ja u tom trenutku shvatim da imam dva ozbiljna problema:
1. izgubio sam publiku
2. izgubio sam glavnog lika
Gledam ja…
publiku…
dite…
legice…
strinu…
I palim profesionalni način preživljavanja – metodu pridruživanja.
Veselo, glasno, animatorski:
“Juhuuuu!
Legiceeeee!
Daj da i mi vidimoooo!”
A iznutra:
“O, strina… strina…”
Pokušavam vratit krug:
“Ajmo svi zajedno pogledat!”
Dođu tri dite.
Ostali su već u fazi:
“A kad je torta?”
Stojim.
Gledam.
Dišem.
Smiren.
Profesionalac.
Priđem strini i kažem:
“Dobar dan.”
Ona me pogleda onim pogledom ka da sam joj doša pitat šifru od interneta:
“A ko si ti?”
I tu mi sve postane jasno.
Možda je problem u meni.
Možda zato šta sam obučen ka klaun.
I mislim se:
“Dobro… drugi put ću doć ko iluzionist u odijelu.
Sako.
Kravata.
Aktovka.”
Dođem, otvorim aktovku – baloni unutra.
Strina:
“Ahaaa… sad je u redu.”
I tu shvatiš…
Ja sam doša s planom.
S programom.
S ritmom.
S pripremom.
A ona je došla s:
– jednim poklonom
– i nula osjećaja za dramaturgiju
I pobijedila me u tri sekunde.
Ja sam učio animaciju.
Edukacije.
Psihologiju dice.
Rad s grupom.
A ona je završila — STRINA AKADEMIJU.
I tamo se, očito, diplomski rad brani bez publike.
