Sad mi je 73. Mater me tukla za svaku sitnicu, a ćaću, Roje mu prezime, nisam nikad ni vidija. Kada san ja kriv šta se njih dvoje nisu našli, razumili? Bija san živo dite. Nikad nisam bija za lupeštinu, za ovo, za ono, ka šta su drugi. Imaju sve danas. Bili i u policiji. Jedan je bija s menom u osnovnoj. Sad kad me vidi okrene glavu. Znaš zašto okrene glavu? Jer znam sve o njemu. Bija prije džepar. Ima je podlogu. A ja nikad nisam ima podlogu. I nikad se nisam kitija tuđim perjem. To mi je najodvratnije. I tako dalje. Al eto, proša sam domove, fala dragom Bogu. Nisam da nase, da me tuku. Ima sam renome. Mal, al prčevit. Nisam moga podnit da neko na mene stavi ruku. Nit sam volija na nekog stavit ruku prvi. I da se opet rodim ne bi da nase niti bija lopina ka šta nisam ni bija. Ni džepar ni provalnik. Ti su dobro prošli. Ja sam popušija dobro. I od vojske i svega svačega. I od one bivše pandurije i tako dalje. Tili su me vrbovat pa nisu uspili.
Bija sam cili rat u 142. brigadi. Proša sam sve i opet osta ja. Sad stojim u Varošu. Plaćam 1.600 kuna. Ostane mi od braniteljske mirovine 2.300 za spizu. Prijatelj mi namistija da čuvam neke objekte pa ću koju kunu zaradit za pokrit minuse. Za prošli i ovaj misec. I više nema.
Di je onaj faraon Opara Krstulović? Nisam ga ni vidija ni čuja, mada san ga tražija. Tražija san i ovoga. Kad će me pozvat tko zna? Da sam papire onoj maloj, neka ih vidi, ako mu daju u ruke. Neka vidi čovik to. Oće li mu doć u ruke ne znam. Virujem maloj, poštena.
Uvik sam bija po domovima ka zarobljen. Oću bit na slobodu, na siku i da živim ka čovik. Ne želim da moram doć u ovu uru, spavat, dizat ka da sam u vojski. Kad je završija rat odma sam iša ća. Nisam pokušava ništa, ni vamo ni tamo. I čin desetnika su mi digli, a pohvaljivan dva puta od Gotovine. I jedan put od šibenske 113. brigade, a po tu pohvalu nisam ni iša. Tribalo je sist u auto. Nema veze. Na momente zaboravljam, malo.
Koliko je ekipe ovdi na sike od Labuda dolazilo. Neki su i umrli. A ja fala Bogu još nisam. Ima ih šta ne mogu više ni doć. Ja sidnem na siku i to je to.
A znam peškafondo i bolje bacit. Zalipija sam mu olovo na drob. Prvi san ja to smislija. Odnija san na portu pa ću vidit oće li me pozvat i oće li me uopće pozvat. Ako daju tajnici, oće li tajnica pročitat? Oće li on imat vrimena?
Slika sam se s Mesićem na Pantovčaku. Ponos Hrvatske 2006. Heroj Hrvatske. Ja to zovem ponos. Heroj je drugo. Kad daš život za drugog. A ovo je ponos, kad sam vratio lovu šta je neko izgubija. Zaboravim šta sam tija reć. Slabo čujem na ovi vitar. Pojača li iću ća.
A na ovo ti ide lignja oli sipa. Ritko da će šta drugo. Probat ću sutra na odmet. Teže olovo za dalje bacit. Ne lovim na crva. Prije bi lovija na pedoće, fratre velike, pice. Prije nego je ACI bija. Sad nema ni pidoća. Ja volim lignju. Na motovilo kad sam jednu diga od kila sve sam ostavija. Samo lignja. Volim tu životinju. Čudnovata je malo. Drugačija je od ovih kičmenjaka. Moje je mišljenje da je ona jedna od najstarijih bića na Zemlji. I sipa i hobotnica.
Ja sam ti malo duševniji čovik. Nisam materijalista. Shvaćaš. Samo kapitalizam i ko je*e koga. Samo ja i niko drugi. Dosta san sta u Varošu, al na više mista. A dosta san sta i ovako bez ičega. Po brodima u lučici. Jedan mi je prijatelj, pitur, nabavija kamp prikolicu, 2 x 4 metra. Tu je drža alat. Prokišnjavala je. Nije bilo lipo, al izdrža sam sve. Onda kašnje, malo vamo, malo tamo. I eto. I Primorac, Dragan mi je pomoga. On je bija šef udruge Union u Zagrebu. Sta sam u Varošu šta je udruga plaćala. Onda sam ima puno manju plaću, onu vojnu pizdariju. To me spašavalo pet godina. Neko vrime su me spašavali ovi iz socijale. To nije bilo riješenje. Oni koji nigdi nisu bili, i klošari i neklošari, itd. socijala, dobili su stanove, a ja koji sam da sve za ovu zemlju. I život i di sam moga poginit na prvoj liniji, ja nemam svoj krov nad glavom, a čovik sam od ovo grada. Razumiš? Nisam doša tko zna otkud. Nemam ništa protiv ljudi. Došli su fala Bogu, snašli se itd. Al ja sam čovik iz ovog grada. Ćaćina, Rojina raca će 2027. godine bit sada 500 godina u Splitu. A od matere raca Barač je od Muća. I kad je mater išla u Australiju...
Spašavali su me prijatelji, bili su ljudi, nisu bili govnari. Neću se utrpavat nikome. Ja sam ja. Ako neko s menom želi razgovarat tu sam. Briga me. Ko mi okrene glavu, samo ga zbrišem iz života. Razumiš?! Te glume i pizdarije... ma šetaj! A kad se neko meni lipo javi... Ne volim nepravdu. Samo takvi bolje prođu. Volim poštenje i ništa drugo. A mi ispadamo budale. Nije Bog mačak. Na kraju im Bog naplati svima. A moj ti je moto: Zlo ti uvik caruje na početku i to na duže vrimena, a na kraju ipak pobjeđuje dobro. Nije Bog mačak.
A ova tunja crvene boje je avashiba. Ovo je stari štap al je dobar jer je puno osjetljiv i savitljiv. Originalno je rađen za pastrve. Više se ne proizvodi. Iman ga par godina. Meni je dobar za lignje. Ovi kruti puknu na nekoliko mista. A ovi se savije i traje dugo.
A 'vo sam sam napravija. Od starog štapa ka rampin. Ako mi naleti koja od kila da je mogu dignit. Pred Božić 23. sam uvatija jednu i 24. na Badnjak od jedno kila. Lignja sad mirita 200 kuna kako se lovi. I malo je i to jer je nemoš uvatit. Ja ne znam kad sam zadnji put uvatija lignju. Ima dvi sedmice uvatija san jednu od 8 deki.
A vidi ovih, imaju love, mogu plesat, je*e ih se.
