Sitin se vrimena dok san trča komando marševe i grinta na selekcijskoj obuci za vojne specijalce. Šporak, musav, izmrcvaren, jadan, međutim sa žeravicon u oku i mentalnin sklopon da nikad ne odustanen. Instruktori beštije kojima je cilj da nas slome, iscipaju nan psihu na bokune i itnu nas niz put. Slabi, dežgvani i malodušni in ne tribaju.

Gleda san naizgled velike face kako pucaju, plaču i odustaju. Pih, tada sam ih gleda ka smeće. Sad ih razumin jer tu kalvariju samo neki uspiju izdržati. Ponosan šta san jedan od tih nekoliko. Iako se pokušavan oslobodit ponosa, ovoga ne mogu i zavik ću se divit zelenoj beretci koja mi krasi zid u boravku. Fala lipa svin instruktorima, fala lipa specijalcima.

Ovo je uvod. Napisa san ga zbog svog zadnjeg puta u džunglu. Kiša me zalivala. Priroda me metila na kušnju. Gladna i negostojubiva verdura koja siše život iz žila. Gamad koja bode, grize, čuča. Kilometri nisu problem, brze rike nisu problem, zmije nisu problem. Zapravo ništa nije problem kad je psiha jaka.

Čučnija san se posrat. Prikontrolira okruženje, iskopa rupu, ispraznija criva, miks banana i manga. To je ono šta jiden zadnje dane. Ka jebeni mandril san posta. Pogledam isprid sebe ravno u zmijske oči. Nije mirakul šta je nisan sinja prije, ima pituru ka šumski tlev di je ležala. Prije nego san se snaša, otpuzala je daje.

Otaren se liščen i nastavin uzbrdo. Ka danas čujem u ušima:” tilo ćemo van istrenirat, ono trpi sve, ali pucat će te zbog psihe ako van je slaba. Tu ćemo vas zgazit da odustanete!” U prašumi je teško, ali kad je psiha jaka samo se nakesite toj teškoći i uživate u svakom momentu.



Komentiraj

Napišite komentar
Upišite svoje ime