Onog momenta kad san ušeta među ove jude nisan pensa ništa. Nikakve pretpostavke o njima, moj mozak je bija oslobođen i spreman za učenje. Njihovo maleno selo sa niskim kolibicama je bilo okruženo ogradon od bodljikavog trnja. Kažu da lavovi nemogu unutra.

Šoto tabana san čutija kako mrvin neko zrnje, bila je noć i nisan konta da da se radi o kozjin braborcima. Uvuka san se u jednu od koliba, koja je bila izgrađena od kravlje balege izmišane sa suvon travon. Krov je bija travnat. Srića moja je bila šta ovu noć neće biti kiše, inače bi mi se koliba pritvorila u proliv. Lega san na pod, kušina nije bilo, samo glatka stina za stavit pod glavu. Crvenon kariranon ruton san se pokrija. Nije vonjala najbolje. Strpljen san dočeka jutro. Bilo je lipo, crveno, žuto u beskraj. Nije bilo vode za umit se i oprat zube, nije bilo ništa za pojist. Nije bilo ništa za ništa.

Jedan suvi starac mi je priša i na tečnom svahiliju uz smijanje sve objasnija. Ništa nisan skonta. Koža na licu mu je parila ka kora sa akacije, međutin njegova lipota je bila iznad fizičke. Reka mi je da uzmen granu u ruku i da ga pratin, kad je skužija da ga ne kontan doda mi je štap i pokaza rukon da idemo. Na izlazu iz trnovite ograde jedna od plemenskih žena mi je metila kantu u ruku. Hodali smo kilometrima do izvora. On je bija blatnjav, ali nije loše vonjalo. Napunili smo kantu i nosili je nazad. Na putu smo sinjali lavlju obitelj koja je leđero ležala u ladovini. Par slonova nas je širokin ušima upozorilo. Par bradavičastih svinja je pobiglo isprid nas. Jedna mamba je otpuzala u bužu, a zebre i impale trčkarale cilin puten oko nas.

Kad smo došli nazad u selo, stoke nije bilo, samo žene koje su održavale vatru. Vodu koju smo donile su prokuvale i stale spravljati ugali (pšeničnu krupicu). Kaša bile boje je bila gotova, bez maslinova uja, bez zrno soli, bez ičega. Bljutava masa u drvenom pjatu. Jeli smo šporkin prstima. Večera je bila ista ka i ručak. Sidija san uz vatru kad su me pozvali plesat. Mumlja san i skaka prema nebu. Nakon svega su se zavukli u kolibe, ja san osta uz žeravicu. Gleda san u zvizdano nebo, milijarde ih je bilo na nebu. Naslonija san se na deblo iza kostiju. Sluša san hihotanje hijena izvan trnovite ograde i bija jako sritan negdi u bushu di realno neman ništa osin iskonske sriće.



Komentiraj

Napišite komentar
Upišite svoje ime