Evo šta ti je život u Dalmaciji. Čin zapuše jugo, svaki čovik se siti da ima sve probleme ovoga svita.
Probleme sa familijon, susidima, sa takujinon, bankon, računima. Jugo uvik udre u možđane. Probije mozak.
Šta je čoviku itnit se sa ponistre kad zapuše? Ništa. Pa kad dođe kod Svetoga Petra i upita ga ovaj koji je razlog dolaska na drugi svit, a naš čovik ga pogleda od glave do pete, vidi da Svetac nema na sebi nijednu robnu marku pa reče: „ A daj prika, šta pitaš, ka ono... probija san!“ Ovaj odma skuži da ima posla sa Dalmatincon. Da mu neki komad karte sa uputstvima i pozove sljedećega na red.
Tako je kad je jugo. Tragedija. Pa i ko priživi, nije osta sav svoj.
E, a kad je bura, onda imaš samo jedan jedini problem: samo taj šta puše bura! Međutin, onda su se za potpuni dojam pobrinili naši portali. Barem kod njih si siguran puše li vitar 174 km/h ili 178 km/h a to je od krucijalnoga značenja za naše krhko mentalno zdravlje. Onda pratiš iz minute u minutu di je privrnilo prikolicu a di odnilo komad lima sa krova.
Nije to sve lako priživit.
Jesu li skončali jugo i bura, eto ti ustaša i partizana. Komunalnog nereda i potkornjaka.
Kako se povist stalno nešto minja i priuređuje, sad je pravo vrime dicu naučit ko je bija ko. Ništa ono, 1941., 1991. nego 2019.! Krenimo od današnjega dana. Triba lipo kazat da su jedni donili potkornjak u splitsku svetu park šumu Marjan a ovi drugi spasili deset iljada stabala tako šta su ispilali dvadeset iljada. Fale još i četnici u priči, da sve bude potpuno.
A njih je lako pronać među promatračima, gostima, sportašima, neš ti problema. Dica bi tako skontala da je ta priča nešto slično „Malim letećim medvjedićima“, da jedni brane i spašavaju šumu a drugi da je napadaju, sve dok ne ostane kamen na kamenu.
Onda bi nakon toga bija snimljen neki drugi crtani film i svi bi išli prat zube i pišat nakon te druge priče, a ne više nakon one o ustašama i partizanima.
Onda bi se valjda dica kad odrastu popišala po svima njima i napokon počela normalno živit.
