"Svitu moj vako šesne konobe sa iskonskon dušon nisan odavna vidija… Ma znate li vi ono kako bi naš svit reka eto ovod je pravi domači đir."
Riječi su to kojima se opisuje poznata konoba Vlade Perišina u portu Kaštel Kambelovca. Vlade je poznati vinar, čije se loze nalaze na obroncima Kozjaka. Doći u treća Kaštela po redu, a ne svratiti u neku od lokalnih vinarija, nije moguće. Uvjerili smo se i sami u to...
Zanimljiva životna priča
Konoba uređena u starinskom stilu jednostavno sama poziva da uđemo unutra i kušamo vino. Dobro ste pročitali, možete ući, popiti čašu vina i otići ukoliko vam se nije svidjelo. A sumnjamo da ćete otići praznih ruku...
- Radim ima petnaest godina. Moja je priča posebna. Ostao sam bez oca od četiri godine, a dida mi je umro kada sam imao dvanaest godina. Imao sam zemlje, ali nisam imao ni motike ni mašklina. Sve sam kupio, podiga, sredio i tako krenuo u posao. Pripremio sam teren da sutra moj sin Ivan može od toga pristojno živjeti - rekao nam je Vlade, koji je spremno pristao na razgovor s nama dok je bio u društvu drugih lokalnih vinara.
Oduvijek je imao ljubav prema prizvodnji vina i krenuo je u sadnju vinograda. Htio je nastaviti tradiciju, priča nam. Glavni forte je nezaobilazni crljenak kaštelanski.
- Imam i pošip te raštinu. Imam kušaonicu. Tko god hoće kupiti, neka ga najprije kuša. Ne želim mačke u vreći - kaže.
"Ne mogu doć do ničega, tu sam malo žalostan. Probamo stalno, ali valjda će Bog dati... Zasad ništa"
Njegove loze su na Kozjaku. Rekli biste idilično, ali to mu stvara mnoge probleme.
- Imam tri, a četvrti je u pripremi, da malo prosuši i idemo u taj projekt. Zasadio sam 6 000 loza. Sin i ja radimo oko loze, on je završio poljoprivrednu školu i on će nastavit radit posao. Volio bih ukazati na problem. Nisam povukao gotovo ništa sredstava. Vodimo se kao gradsko područje, što nam otežava poslovanje. Da sam u Lećevici ili Vučevici, onda bih možda i dobio jer se oni vode kao selo. Svugdi nam fali po par bodova. Ne mogu doć do ničega, tu sam malo žalostan. Probamo stalno, ali valjda će Bog dati... Zasad ništa. Što se tiče sadnica, tu dobijemo. Dio plati grad, dio županija, a dio mi te nas sadnica ne košta puno. Tu su nam stvarno izašli u susret - pomalo tužno govori Vlade.
Pomogla im je puno "Vinska kočija", turistički hit otprije dvije godine.
- Dolazili su ljudi na kušanja, dosta su bili zadovoljni uslugom. Dolaze nam i stranci. Odmah sam tu u centru. Moja vinarija ima dušu, uređena je u starom stilu ljudi to vole...
Prošla godina je očekivano, bilo izrazito teška.
- Izgurali smo. Rekla je moja baba dok je prodaval trešnje u Splitu: ako neće po onom po što ja oću, oće po onome po što oni oće. Nije da nismo prodali ništa, ali moglo je puno bolje. Vina imamo cijelu godinu. Naslonjeni smo Solin, Split i Trogir i to puno znači. U prodaji je većinom vino po par godina staro. Korona nas je poremetila. Ne rade restorani, otežano je poslovanje i turističkim zajednicama. Nismo ni 50% napravili. Okrenuli smo se online prodaji. Toga se sin uhvatio i nije bilo loše.
Sada su mjere popustile i ima manje narudžbi. Cijena ima različitih, a najskuplji je crljenak, koji košta 80 kuna po litri - govori.
Uputio je na kraju poziv svima da posjete njegovu vinariju.
- Dođite, kušajte, pogledajte i kupite ako vam se sviđa. Svatko može doći i probati bez obveze - zaključio je Vlade.
"Da je normalna situacija, nekako bi to prebrodili. Nema prometa, ostaje ti vino, dolaze nove berbe, sve te pomoći su za velike"
S njim u društvu je bio njegov kolega vinar Jakov Bedalov. I kod njega ista situacija. Vinarija je u Kambelovcu, a vinogradi na Kozjaku.
- Imam između 12 i 13 tisuća loza. Najviše također imamo crljenka, plavca, dobričića te maraštine. Sve autohtone kaštelanske sorte - rekao nam je Jakov.
Nema turizma, nešto se sitno na kapaljku prodaje, ali katastrofalna je situacija. I on ima problema s povlačenjem sredstava zbog toga što se vinogradi nalaze na gradskom području.
- To nas sputava. Pokušavali smo, ali većina sredstava ide za ruralni dio, a mi smo grad i što možemo. Imamo velikih problema. Takva je zakonska regulativa i zamršena je. Nemamo pojma kako funkcionira. Kada ideš u neki projekt, ili si mali i nemaš veliku ekonomsku vrijednost, teško je proći. Da sadimo javore, bolje bi bilo. Netko je donio takve zakone bez da je pita nas išta. Komplicirano je. U skoroj budućnosti nećemo niti kune moći dobiti.
Sve ovo što imamo su male ekonomske vrijednosti. Uložili smo već na stotine tisuća eura. Kušaona, zemlja, vinogradi, a sredstva smo ulagali dok su bile bolje godine.
Da je normalna situacija, nekako bi to prebrodili. Nema prometa, ostaje ti vino, dolaze nove berbe, sve te pomoći su za velike - kazuje Jakov.
Maksimalno je posvećen radu na zemlji.
- Nemamo velikog izbora. Posvećeni smo sad obradi zemlje. Moramo je održavati i spremati vino. Mali smo vinari i većinu posla odradimo sami. Dok je bio turizam, prodaja je bila nadohvat ruke, ali to sada više ne funkcionira - zaključio je Bedalov.
