Gotovo sam uvjeren da će ovaj razgovor s Maruškom Šinković Kalogjera odjeknuti. Pozitivno! Najprije će se iznenaditi njene brojne prijateljice iz Splita, jer svi znaju da Mare ne voli bilo kakva eksponiranja i da je zadnji intervju dala Bog zna kada. Jučer sam je „slomija“! Nazvao sam je i rekao: „Maruška - a živa si?“ A ona se počela smijati i pita me da zašto je to pitam. I onda sam elegantno počeo „lomiti“.
Evo ovako Maruška, objavio sam jednu tvoju fotografiju na fejsu… Stavio sam te tamo di su Face Splita!
- A oćeš ti, oćeš. Uvik si me podržava od prvih dana.
Jesam, na moj način jer se znamo od moje rane mladosti. Ali, da ti kažem - neću više podržavat. A znaš li zašto? Zato jer je ovo drugi ili treći put da čitam komentare, kad stavim neku tvoju pismu onda čitam komentare tipa: Aaaa, naša draga Maruška, odavno je umrla. Ili ovaj najnoviji komentar: Je li ona umrla?
- Hahaha, pa je li stvarno to pitaju?
E, upravo to pitaju, i to s razlogom jer si se totalno povukla i ne želiš dati nikome intervju. I šta će onda ljudi mislit? Zato ćemo sad napravit jedan razgovor i to bez ajme nemoj. Je li OK?
- Ajme nemoj Gorane, znaš da to godinama izbjegavam. Ajme nemoj!
Sad želim, jer ako to ne uradiš smatrat ću to neprijateljskim činom, pa sad biraj hoćemo li ostat prijatelji ili ne?
- To je neupitno šta se prijateljstva tiče ali… Aj, reci šta bi ti volija da pričamo?
Pa idemo krenuti od varoške Kamenite pa sve do Zagreba?
- Ajme, baš si me uvatija na osjećaje. Znaš li da u ovo zadnje vrime, ma već godinama, stalno se u mislima vraćam u te davne dane ča ih više nima. Ti znaš da sam ja dite Varoša. I kad god dođem u Split prošetam se najprije tim varoškim ulicama. Stipica i Filip me znaju zezat da kako neke ulice ne znam, a oni znaju. Ne volim ove zgradurine, volim stari dio grada. Pa u moje vrime kino „Split“ je bio daleka periferija, a bolnica Firule zadnja zgrada. Onda možeš zamislit di sam stala.
Pričaj mi malo o Kamenitoj, da znaju Varošani da si njihova?
- A je znaš taknit u srce! U Kamenitoj sam odrasla. Znaš li ti 'ko je sve sta u mom susidstvu? Evo, pokušat ću se sitit; prof. Josip Mirošević, koji je kasnije bio direktor splitskog Festivala. Pa onda legendarni Tolja Kudrjavcev, pa slikar Matko Trebotić, Nikola Pilić, slavni tenisač. Njegovom zaslugom išla sam ja i Vice Vukov na turneju po Australiji. Bilo je nezaboravno. Pa tu je još sta Vicko Krstulović, pa onda bivša Miss Jugoslavije Ivaniševićka, Nikola Grabić, koji je kasnije bio gradonačelnik Splita, književnik Živko Jeličić, prof. Edi Radosavljević, s kojim sam i nastupala, on je svirao trubu. Rođena sam u Kamenitoj 31, odma do kuće Rate Tvrdića. Ni manje ni više! Kasnije sam se preselila u Bagatovu ulicu. U Plinarskoj su bili Vladimir Beara, a Ljubo Stipišić je sta u samoj školi „Varoš“. Ma ima toga još samo se ne mogu sjetiti!
Kad si spomenula slavnog Ratu Tvrdića, pročitao sam jedan razgovor s njim pa su ga pitali koga od pjevača najviše voli, tko mu je prvi. Onda je on rekao Maruška, a drugi? Opet Maruška! Lipo, a?
- Ma drago mi je, al' bit će se on šalija?
Maruška, znamo se od mojih mladih dana. Ma daj reci mi zašto si tako skromna? Pretjerano skromna. Ako je on tako rekao onda je tako i mislio. Ljudi te obožavaju kao pjevačicu. Imaš jedan od najlipših glasova. Valjda si toga svjesna? Da ne govorimo o boji glasa, emociji…
- Ma hvala ti, ali nemoj me hvaliti u tekstu. Ma ne mogu virovat da sam se odlučila na razgovor. Puno je vrimena prošlo. Evo sam u Zagrebu već priko 50 godina. I ne mogu se požalit, baš u ničemu. Ali nema meni do Splita. Imam krasnu susidu, tu do mene. Ma baš ono pravu! I šta je najvažnije, moje splitske prijateljice me nisu zaboravile, redovito zovu, popričamo o svemu. To prijateljstvo ni nakon pola stoljeća nije prekinuto.
Kad si se udala za Stipicu i otišla u Zagreb, puno je njih mislilo kako ćeš stalno biti na TV, kako ćeš imati nastup za nastupom?
- Ne, ni slučajno. Udajom za Stipicu Kalogjeru i odlaskom u Zagreb, odlučila sam se manje pojavljivati. Jednostavno, činilo mi se da je praćenje festivalskih zbivanja daleko ugodnije iz publike. Moj život sa Stipicom je mala bajka. On je divan čovjek, glazbenik. Ali on ima jednu manu - on se ne zna ni svađat! U svemu je dobar, a sad nam u ovoj našoj drugoj mladosti i naš Filip pomogne kad su neke teške stvari. I tako, godine prolaze ali Split… To mi je u srcu. Rado bi se preselili dole. A i Stipici bi bilo drago. Uostalom, on je na Festivalu bio toliki broj godina.
Ča je bilo, tega više ni
Baš kao i ti, na samome početku. Prva splitska pjevačica na Festivalu! I to odmah dvije pjesme. Te 1962. nastupila je pjevačka ekipa snova. Kasnije si bila i ostala ona naša Maruška kakvu svi volimo i cijenimo?
- Tako je bilo, stvarno velika imena su nastupala. „More, moje jadransko more“, tu sam pjesmu pjevala 1962. u alternaciji s Ivom Robićem. Ali ja sam i prije imala nastupe. Znaš da sam u Muzičkoj školi svirala cello. Mislila sam da ću napraviti karijeru kao instrumentalist ali… Bilo je lipih pisama koje sam pjevala na festivalima, ne samo u Splitu. Bilo je lipo! Bilo je i pobjedničkih. Da, osjećala sam da me publika volila. Nikada se nisam naljutila na moje Splićane, pa ni kod festivalskih glasanja. Splićani su takvi… Misle.... Pa ovo je naša Mara, šta će njoj glasovi, bolje ih je dati nekom drugom. Nisam se nikada ljutila zbog toga jer sam i sama rođena i odgojena u jednom takvom miljeu iz kojega nikada nisam ni pokušavala pobjeći. Ipak, najveća satisfakcija mi je niz pjesama koje sam imala na »Splitu«, a koje se i dan-danas vrte i pamte. Nevjerojatno, a kao da je jučer to bilo. Eto, je li ti to dosta za razgovor? Uostalom, ti sve znaš, godinama si pratio moj rad.
Od svih tih splitskih festivalskih nastupa, koju bi skladbu izdvojila kao najdražu?
- Bez ikakva razmišljanja to je pjesma »Ča je bilo, tega više ni«. Mislim da je publika još i dan-danas voli. Čak sam po njoj najviše i poznata. A tebe samo molim da me ni slučajno ne hvališ u tekstu. Oćeš me poslušat?
Za dišpet neću, neću za one dane mladosti, za dane ča i nima; Mare najbolja si!
