Ležin na trosjedu poslin obilnog ručka. Oči mi se sklapaju poslin dva, aj dobro, tri deca bevande, ali ne smin zaspat jer moram nekako reć ženi svoje planove. Danas san servira stol da je lakše pridobijem, ali ne pada mi na pamet oprat suđe. Lipo san joj objasnija još dok mi je mater bila živa da bi to bilo njezino životno razočaranje. A sad otkako je moja stara, neprežaljena majka umrla, bilo bi joj to još teže, okretala bi se u grobu, čak bi mogla izać iz groba i noću se stvorit pred vratima.
Moja Božica nije baš tako strašljiva, ali kad je moja mater u pitanju, neće riskirat.
Tako u ovih više od trideset godina ja lipo pobacan pijate po stolu, a ona, ka prava nevista moje matere, dalje sve sama odradi oko ručka
– Srićo moja, ima li šta nova na poslu? – upitam je snenim, umiljatim glasom.
– Šta ti triba? – čuje se njezin glas uz zveckanje pijata.
– Odakle ti to? Samo me zanima kako moja bolja polovica.
– Tebe bolja polovica zanima jedino kada ti triba u se i poda se.
Nasta je muk i nismo progovorili dobrih 15 minuta. Kad je oprala suđe, okrene se
prema meni i upita:
– Aj reci, o čemu se radi? Samo nemoj seks jer mali od Barbare spava kod nas.
– Bome stalno negdi skitaraju. Di sad idu?
– Nit pitam, nit ćeš ti pitat. Reci ti svoje prije nego se pridomislin.
Sada mi se baš nije dalo, boja san se da neće prihvatit moju ideju. Ali moran reć jer će
me satrat.
– Pa razmišlja san, kako idemo u penziju, da se okrenemo turizmu ka dopunskoj
zaradi.
Nisan ni otvorija oči, samo san čeka njezinu reakciju.
– Kako misliš, bavit se turizmom? Da uzmen komad kartona i napišen „Zimmer frei“ i
stanen na autocestu poviše Dugopolja?
– Ih tebe, nisan tako mislija, nego da iznajmljujemo ovaj stan.
– A di ćemo nas dvoje? Ispod kreveta dok su u stanu, a kada izađu, odletit u zahod? U
povratku do kreveta nešto prigrist i putem sakrit tragove i mostove ka partizani u „Mostu na
Neretvi“?
E sada dolazi ono najopasnije, triba to reć nježno i oprezno.
– Pa mogli bi koji dan prispavat na Klisu.
Još nisan otvara oči, a i malo san jače stisnija vilicu ako mi njezina papuča doleti u glavu. Fala Bogu, nikad me nije gađala, ali zato cili život gledan kako je baca za dicom. Rekla su mi dica jednom prilikom da ona litnja, ortopedska, boli više od zimske, mekane. Sada je proljeće, a nisan vidija koje nosi. Počeja san ponavljati u sebi: Bože, molin te, zimsku, Bože, molin te, zimsku…
– Di na Klisu? – samo san čuja, ništa nisan osjetija!
Sad već siguran da neću završit na Hitnoj pomoći, s olakšanjem san reka:
– Pa u našoj kući.
– Našoj kući? Kad je to bila moja kuća? To je kuća tvoje matere!
– Pa ostavila ju je nama, a ne mojoj sestri.
– Šta se mene tiče, mogla je kome hoće, samo mi je brigu ostavila. Koliko si uložija u
nju, mogla sam novu kužinu imat.
– Pa ovu si kupila prije pet godina.
– I? Tvoja sestra lani!
– Pa, po mome mišljenju, možemo dobit 100 eura dnevno, tako da bi za jednu sezonu
mogla kupit novu – nastavljan ja odmah o eurima. Znan ja šta je može smirit!
– Mene samo zanima ko ti je da ovu „pametnu“ ideju.
– Božo! – izgovorim ponosnim glasom, jer ona voli Božu, uvik mi nabija na nos da
joj je žaj šta se nije udala za njega jer je poduzetan.
– Lipo bome, urotija se ti sa njim da me vratiš natrag na Klis.
– Pa tebi je on drag!
– Ako mi je drag, ne znači da je pametan. Pusti sad to. Koliko si ono reka da možemo dnevno zarađivat?
– Tribali bi uložit nešto sitno i onda bez problema po 100 eura.
– To znači u dva miseca 6000 eura?
– Pa ne ide baš sve nama. Božo mi je reka da ide agenciji i državi.
– Joj ove države, od svih triba dobit zub. Čak i od nas koji se bavimo turizmom.
Kad san čuja zadnju rečenicu, duboko san udahnija. Zna san da san uspija! Božica se
uhvatila na udicu, sada će dalje sve ona organizirat, a ja mogu na miru zaspat jer mi je ona
lipa bevanda dobro zavrtila glavu.
Još san je samo krajičkom oka pogleda jer je bija muk, no brzo san se smirija jer je
ona tražila brojeve na svome mobitelu. Prije nego što san zaspa, čuja san:
– Ejjjjj, Mladenka, srce moje, znaš da sam odlučila iznajmljivat svoj stan, a ti se time
baviš već godinama…
