– Stani!!!
– A Boga ti miloga, šta vičeš!
– Čini mi se da je ovo dućan o kojem mi je Mladenka govorila.
Sada san se smirija jer već uru vrimena vrtimo se ukrug oko Dugopolja. Čak smo dva
puta prošli kraj crkve, a ova moja tukača i dalje traži da se vrtimo jer je Mladenka rekla da je
ode najbolji dućan za turizam. Baš mi je dodijalo, potrošili smo puste benzine da komotno
možemo zaboravit koji euro zarade od ove sezone.
– Molin te, di si ti mene sve vrtila, obišli smo crkvu pet puta.
– Al smo bili kraj crkve? Uopće je nisan vidila! Šta nisi sta, nikada nisan bila u dugopoljskoj crkvi.
Nisan zna hoću li je prije šakon u glavu i onda je izbacit iz auta, ili je samo izbacit, ali
prije toga ubrzat auto bar na dvista na sat.
Ma ne ide mi se u zatvor kad za koji misec iden u penziju i, još bitnije, na svoj Klis.
Čekan to još otkad san se spustija prije trideset godina. I onda nježnin glason, glumeći
smirenost, rečen:
– Jubavi, ovo je jedina crkva u krugu od trista kilometara u kojoj nisi bila. Zbog toga
neka ti ovo bude životni cilj. Gledaj dugopoljsku crkvu ka svoju Meku.
Muk i tišina! A to je najgore kad je moja žena u pitanju. Ako ne priča, onda razmišlja.
Kada ona razmišlja, ja sam u problemu, a kada puno razmišlja, onda su u problemu svi oko
nje.
– Baš si lipo to reka, Špiro moj.
Padne mi kamen sa srca.
– Čula san da muslimani žive da dođu u Meku. Ja jedino mogu sa tobom, kakvi si, na
Klis. Vidiš, mogla bi ja sama otić u Meku.
– Ženo Božja, ti nisi muslimanka! – rekoh u šoku i strahu. Jadan ja, još će mi talibani
pokucat na vrata.
– Al se to vidi? Stavit ću šudar priko glave i spustit glavu na beton ka da se molin.
Puno ću ih upoznat, ako imaju novaca za posjetit Meku, mogu doći i u naš apartman. Oni su
sigurno odlični turisti.
Onda nastavi depresivnim tonom, tonom jadne, neshvaćene žene:
– Koja sam ja tužna žena, cili život želin vidit Jordan i grad Petru, a ti sve novce
ubacio u onu svoju kućerinu. Umrit ću tužna i nesritna.
Bolje bi bilo da san muča. Ovako će nastavit jadikovku koju slušam dvadeset godina.
– Di si izabrala Jordan, tamo je vruće. Šta nisi Gospić? Evo, možemo koji dan na
Plitvička jezera.
– Au, au, au, au, jadna sam ti i nevojna, s kim sam provela trideset godina. On Gospić
uspoređuje sa Petrom!?
– Al si bila u Gospiću pa znaš kakvi je?
– Au, au, au, ne da me zatvorija u kuću, već mi se i ruga. Jadna sam ti i nevojna.
– Ti si jadna, a ja budala šta te nisan iskrca isprid dugopoljske crkve. Lipo bi se par
puta pomolila, ja bi isprid zapalija duvan i svi zadovoljni. Uh, još da su popi stavili pored
svete vodice i kavu tu gou, ko sritniji od mene. Ma nu, zašto popi to nisu napravili, imali bi
veću zaradu nego od lemozine.
– Jel ti mene slušaš? Treći put te pitan. Jadna sam ti i nevojna.
Prekrije lice dlanovima i krene plakat da se auto treslo, a niti jedne suze nije bilo. Već
dugo ne obraćan pažnju na njen plač, ali sada iman cilj, a to je moj Klis.
– Hoćemo se vratit da vidiš dugopoljsku crkvu?
– Au, au, au, e sad neću. Idemo u dućan kupit sve za turizam, i kada zaradin, putujen u
Jordan, a tebe neću vodit.
Sve je ponovo došlo na svoje; ona u Jordan, naravno u mislima, a ja na mom Klisu,
naravno s pivom.
Kad smo ušli u ogroman dućan, nismo znali di da krenemo. Od ormarića za hodnik do
ukrasnog umjetnog cvića. Najsmišnije mi je bilo šta još nismo ni zidove riješili, a ona kupuje
sat za na zid i ogledalo za banj.
– Slušaj, Božice, reci ti meni kako ćemo znat šta kupit kad nismo osnovno riješili?
– Znala san da si škrt, ali da škrtariš na ovakvom velikon poslu ka šta je turizam… Baš
si posta grozan, sa kin san ja provela trideset godina.
Glas joj je počeja treperit, točno san zna da slidi plač. Srića šta smo u javnosti pa neće
radit scene.
– Dobro je, dobro, ajmo obavit kupovinu stoljeća.
– Au, au, au, ponovo mi se rugaš, i mom ozbiljnom gledanju na turizam.
– Ma malo se zezan da smirin atmosferu.
Digla je glavu, učinila je samo meni vidljiv pokret „da si bija iza mene“ i krenula u
kupovinu stoljeća.
