U serijalu objava na svojoj Facebook stranici, proslavljeni hrvatski košarkaš Dino Rađa danas se osvrnuo na svoju istinsku ljubav - Hajduka. Prisjetio se vremena kada je omiljeni nogometni klub pratio još kao dijete, ali i nekih anegdota iz novijeg razdoblja.
Njegovu objavu prenosimo u cijelosti:
Moj Hajduk. Više manje sve se zna oko Hajduka ali kako je to išlo s moje strane. Rodija san se priko puta ali naravno da nisan zato posta navijač. Dida Duje je živija u Varoš pa bi često bili tamo u njega. Stari me par puta vodija na utakmicu i to tako da bi me kroz rupu u ogradi provuka i reka da ga čekan dok on s karton ne uđe. Tako da san ima tu sriću bit dio povijesti. Međutin pravo ludilo počinje s Poljudon. Prva utakmica Hajduk - Trabzonspor. Nema love za karte nego ides oko stadiona od ulaza do ulaza i žicas da te puste. Barba molin vas, barba molin vas dok se jedan ne smiluje. Tako bi nekad ulazija odma a nekad na samom kraju. U to doba je sve bilo na nogama i svaka velika utakmica više od 50000 svita. Hamburger san gleda zadnjih 10 minuti samo ali necu nikad zaboravit.
Prava ljubav dolazi sa onon famoznon ekipon di su bila braća Vujović, Baka Slišković, Vulić i ekipa. Srednja škola je bila odma do stadiona pa kad bi se igralo znalo se da nema nastave. Profesorima bi to bilo normalno da cili razred ide na Hajduka. Stari mi je vidija da san popizdija pa mi je jedne godine kupija pretplatu na zapad. E to je bija posebni gust. Ima san misto iza jedne starije ekipe. Slušat njihove komentare svaki put je bilo bolje od iti jednog cirkusa na svitu. Pogotovo kad nebi bija stadion pun i kad bi se čuli sve živo. Slavija, Tottenham, Marseille, ma sve živo san gleda. Kiša, bura, sivalo, grmilo. Kad je pa famozni suzavac osta san na stadionu, pokrija usta i oči šalon i nisan tija izać za dišpet. Pivac, rakete, bombe, transparente, koreografije. Nagleda san se svega.
Obiša san vecinu stadiona u gostima. Od Rima do Zaprešića. I di god dođes jebu ti mater samo zato jer navijaš za drugoga. šta bi triba kad Hajduk da gol. Sidit i plakat. Naravno da san skaka svaki put. A kad se nije moglo na gostovanje onda s auton(Golf dvica) na Marjan radi boljeg signala i slusat radio prenos.
I za kraj jedna anegdota. Zadnja titula igraju Hajduk - Osijek u Splitu a Šibenik- Dinamo u Šibeniku. Ako Hajduk dobije,prvak. Ako Osijek dobije, prvak. Ako Hajduk i Osijek igraju nerješeno a Dinamo dobije Šibenika oni su prvaci. Ja na pripremama reprezentacije u Zagrebu. Pitan trenera mogu li na utakmicu i on me ne pusta. Međutim trening je bija samo ujutro i obaveza vecera tek oko 8. Ja posli ručka na avion i pravo na Poljud. Uđen negdi na Zapad pri vrhu da me se ne vidi. Dobije Hajduk, a ja neman vrimena ostat feštat nego pravac aerodrom i avion u 7. Dolazin na večeru malo kasnije i svi se smiju. Uvatila me kamera kad je Hajduk da gol sa salon među 40 iljada ljudi. Bas mene u direktnon prenosu. Jebiga vridilo je popit sranje od trenera.
Proslava 100 godina je još jedan događaj za povijest. Mirisalo je na spektakl dugo, dugo. Naravno da nisan ništa zna nego san po ure prije ponoć odveja svoja dva sina na vrh Marjana. Da san in dvi bengalke u ruke i reka. Zapantite ovo šta ce se sad dogodit. Nikad prije a i nikad vise se neće ponovit. Ja san plaka cilo vrime, a dica su u čudu gledali šta se zbiva i zapalili bengalke. Ništa in nije bilo jasno. Tako to ide sa oca na dicu.
[fb_pe url="https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=268972180420844&id=179732212678175&__xts__%5B0%5D=68.ARBSPso0hMFL2Rg_ymMtXhxNXA-9JTroX-DKhQOL32s33zvX8OQZ6K93HvIlUUCpWkkA7kkB1xy_dn4aq3vzSj7HzYoQrCOhtNjcs-XNOfptidsQpVykZovPqJLOxcx3iQZd5K7mKsiyJlTU4NEnAEGZ_2xe5td4SxPpCRB4y5FY52d2xEv6VOFGw6SBLxJue2CNyVdZmLZyE5GRAd0Blw&__tn__=-R" bottom="30"]
