Siniša Vuković je splitsko-brački čakavski pjesnik, književni kritičar, putopisac, jezikoslovac, operolog, zborovođa, dirigent, etnolog, melograf, čuvar i promicatelj crkvene glazbene baštine, autor brojnih knjiga.
Kako je jednom kazao, dok je bio dijete njegovi su vršnjaci igrali nogomet, a on je lovio zmije po Braču i slagao herbarij.
Upravo su zmije razlog današnjeg članka o Siniši jer u svome posljednjem videu demonstrirao kako se love poskoci. Nikada nijednu zmiju ni poskoka nije ozlijedio, naprotiv, svaku je vratio u svoje prirodno stanište.
Svoj posljednji susret s poskokom opisao na originalan način.
- Šjor Poskok, evala, kako gre? - priupitam čuvara Dalmacije dok uživa na suncu.
- A evoga, ne gren, vengo lizen - mirno odsikće on ravno u facu mog strahopoštovanja. I dometne:
- Nemoj me udrit so tin šćapon, bog ti da!
- Neću, ne boj se. Nesmin, jerbo, gledaj, ja mogu ubit auton dvi-tri cure na zebri pasajuć kroz crveno na semaforu, i neću u pržun, a ako tebe ruvinan kaznit ćedu me po zakonu.
- Kakove su to budalaste regule? - otpaluca šjor Poskok upitno.
- A tako ti je to moj prijateju u oven svitu vanka gomile i buška. Ja se ne bojin tebe, vengo onih judih zarad kih ja mogu smečit dicu na putu, pa ne poć u pržun, a je tebe istriskan šćapon oli stinjon, opalit ćedu me po žepu.
- Uuuu... ne bi ti ja nikad tî bit čovik kad je to u vas tako - gorko se zabezeknu barba Poskok.
- Ni ti to ni po mise, moj šjor Poskok. Voli bi se ja minjat su tebon, pa se lipo zavuć tote pod gomilu i guštat u reparu pol suncen.
- Je, malo morgen, pa da se vas život bojiš čovika, oće ti islomit kičmu oli istrjat glavu! - s malo tuge odgudi opasna guja.
- Ajde prijateju, hod s miron u gomilu, i svaka te srića pratila - pozdravim ga.
- Bog lipi moj, i gledaj ne ugazit na kojega drugega mene - preporuči mi serpent s romboidima po sebi.
- Ne bojin se ja tebe, moj šjor Poskok, vengo se bojin nih judih zarad kih mogu smečit dicu na putu i ne poć u pržun!
Pepeljasti poskok je, okupan sunčevinom, decentnom ližnjom kao da ide u teatar, vijugavo otplazio u šupljinu panja od oskoruše. A ja sam poraznim korakom starim poljskim putem otišao doma, vratio sam se u svijet među ljude kojih se, zapravo, jedino i bojim...
