Nasmijana starica i puna života iako broji 83 godine, Marija Pralija, jedna je od živućih legendi grada Splita. Nema onoga tko živi u ovome gradu, a da barem jednom nije sreo gospođu Mariju. Barem na njenoj štaciji – Ispod ure, priko puta Bobisa.
Gospođa Marija 30 godina u ulici Ispod ure svakodnevno mjeri kilažu i visinu redovnim mušterijama i to na vagi staroj preko 60 godina!
„Naslijedila sam svoju mamu i dok me zdravlje bude služit bit ću ovdje. Čim me nema jedan dan, odmah se pitaju di sam, šta mi je, jesam li bolesna. Mene zna cili Split, ma ne samo Split nego cili svit“, kazuje nam na prvu gospođa Marija pa nastavlja:
„Nediljom i praznikom ne dolazim. Naravno i kad je loše vrime. Kad dođen, a kiša je, di ću stajat? Kad je zima di ću? Sad su već počele i vrućine, ali me ne smetaju. Lipo sam rekla, kad više ne budem mogla hodat, neću dolazit, a šta ću. Nek me zdravlje još malo posluži da mogu dolazit, proćakulat, izvagat svoje mušterije i ko god to poželi. Evo ovako malo izađen za rekreaciju i to je to. Vidit svit i to je dobro“.
Gospođa Marija, iako ima 83 godine, cila je žvelta. Dok smo vodili razgovor na njenu vagu je stalo desetak ljudi. Malo je bilo onih nezadovoljnih brojkama na vagi, a šta će gospođa Marija, ne može ona ukrast kile ili slagat o brojkama.
„Najtočnija na svitu je, u dek je precizna“. kaže.
„U gram“, dobacuje prolaznica, stara Marijina mušterija.
„Ma stvarno šta je je, važen se ovdi 15 godin i uvik san zadovoljan. Nije vaga kriva što san ja sad nabaca malo kila, ali smršavit ću, plivat ću po cile dane“, govori gospodin Tonči koji se svakog tjedna dođe izvagat kod svoje Mare.
Vaganje 60 centi, ako imaš, imaš
Vraćamo se s gospođom Marijom na priču oko same vage koja osim što je točna ka ura, vaga sama po sebi piza.
„Ovo je vaga starog kova, uvik je točna, nema tu ko u ovih digitalnih, di god da je staviš ona je u gram točna. Teška je 35 kila, dobro je ja još mogu uhvatiti ovde i ovde (pokazuje nam) i polako je nosim jer s njom se mora oprezno. I tako svako jutro vučem tu vagu od 35 kila i posli je spremin do idućeg dana kada dođen. Ova vaga mi dobro dođe da malo izađen, proćakulan, vidin svita. Nema tu velike velike zarade, budimo mi iskreni. Ovo je više iz gušta. Ovo mi je psihičko umirenje, da izađen. Tu san ja u Varošu“, govori nam.
Ranijih godina vaganje je bilo dvije kune, otkako smo prešli na eure, vaganje je 60 centi. Zanimalo nas je jel i to postalo skupo njenim mušterijama.
„Evo jel vidite kako sam njemu rekla? Vaganje Van je 60 centi, ako imaš imaš, ako nemaš vozi dalje“, smije se gospođa Marija.
Nije njoj ovo za zaradu, nego kako je i sama rekla, za razonodu i opuštanje.
„Danas ne bi mogla samo od ovoga živit ne bi mogla. Nekada se od vage moglo živit, bilo ih je deset u gradu. Vaganje je bilo dva dinara, nije to puno bilo, moglo se skupit štagod. Onda su došle kune pa sad evo centi i to je to. Od ovoga ne mogu živit, nego eto fala Bogu danas se radi i živi od svega. Ako želiš radit uvik se može nać nešto. Bilo šta da radiš dobit ćeš nešto. I zabavit ćeš se“, iskrena je poruka gospođe Marije koja je 30 godina radila u Jugosplatike.
"Dugo sam radila u Jugoplastici, 30 godina. Na normi. Srušili su tvornicu, prodali i napravili zgradu i više nema tvornice. A radnici, kud koji. A i danas je tako. Propala Jugoplastika, Jadrantrans, DalmacijaVino, Dalmacijacement, sve. Nije dobro, al štaš. Kako je, tako je. Vidit ćemo kako će bit , možda bude bolje dogodine"
Malo je našeg svita u gradu
„Stranci me vole više slikavat nego se vagat, e to je njima kao zanimljivo. Oni imaju one ulične vage, automatske, ubaci 20 centi i onda in izvaže. Imaju oni to. Al nešto im je valjda interesantnije u ove moje, starinska je i zanimljivo je kako ja to sada važem. I puno me slikaju“, govori nam pa objašnjava kako promatra da nam grad 'umire'.
„Važu se i stranci i naši, naši su bolji, ali malo naših ljudi ima u gradu. Slabo je dućana, slab je već i Pazar i to je to. I onda malo ljudi prolazi kroz ovu ulicu, onda je gužva od stranaca, oni prolaze ovda jer ako su došli u Split, a nisu ovde prošli nisu ni bili u Splitu. Jel tako?“, pita nas Marija i ne čekajući odgovor nastavlja:
„Bilo je lipše u vrime Bonačića, Mikačića, Mitrovića. Čeka se red do po ulice u Bonačića, a pašteta je mirisala ovde na ulicu kako bi se otvorila ona velika, pa na deke se uzimalo, i marmelada i to. A šef je staja na skale, a bile tri blagajne u Bonačića. Sad su priuredili, sad će bit pizzerija, čula san. Sve je otišlo u turiza. Sve u turizam, a to nije dobro. Gledajući ja ovako, nećemo mi stalno živit od stranaca, od turizma. Puknit će to“, kazuje nam vremešna starica puna lipih priča iz prošlosti našeg grada.
„Fažol je umra, vaga mi se ode, pa je obolia puno, znaš. Onda bi ja njemu malo ovako makla, puno je mršavia, pa bi mu ja malo ovako pritisla, da ga zadovoljin, pa bi on iša tamo s njima pivat. A sto puti je ovde prolazio i Pajdo, njegove šale je zna cili grad iako su se neki rugali s njime, ali on je bia pametan čovik u to vrime. Onda je bila i Mare Žebon sa svojon crvenom šminkon na usta. Puno ljudi je ovuda prolazilo, redovito me i obilazilo. Iman još i danas naših ljudi šta su se vagali ko mali u mene i danas se dođu izvagat. Voli mene Split, ali volin i ja njega i ne bi mogla zamislit drugačije“, istaknula je za kraj našeg razgovora gospođa Marija.
