Zvukovi sirena, češće noću, nešto rjeđe tijekom dana, znak su da u gradu Dnjipru situacija nije najnormalnija. Ali ipak se živi koliko-toliko normalno, jer treći ukrajinski grad po veličini zasad nije pod direktnim udarom, i dokle je tako - Mladen Bartulović ne misli ga napuštati.
"Tu je moja obitelj, žena i dijete su tu rođeni. Tu imam dom svoj, tu su mi prijatelji s kojima sam 15-16 godina. Ne vidim zasad potrebu da idem, jer u biti tu je sve mirno i nadam se da će tako i ostati'', rekao je Bartulović.
Nekih manjih napada na Dnjipro ipak je bilo, no diverzantskih akcija nema. Jedna stvar, kaže Bartulović, nije preporučljiva ovih dana - fotografiranje po gradu.
"Naravno, mogu te provjeriti i optužiti da si izdajica, tako da bolje ne fotografirati. Po cijeloj državi je takvo pravilo."
Od apolitičnog sportaša i sam je počeo stvari promatrati s više interesa i detaljnije. Kaže da agresoru ne ide po planu, niti se Putin za tri dana ušetao u Kijev, niti je ruska vojska imuna na gubitke. A vjeruje Bartulović da se mijenja i situacija u Rusiji, usprkos:
"To je strašno kakva propaganda. Istu informaciju okrenu skroz drugačije. Npr, sruše zgradu Rusi, a oni kažu da su to nacisti iz Ukrajine srušili zgradu. Ljudi su izolirani, oni ne razumiju kakva je situacija trenutno u Ukrajini. Ali mislim da sa svim sankcijama, koje su udarili po Rusiji, sve više ljudi shvaća da nije tako kako se priča po TV-u. Dosta se mijenja situacija u Rusiji."
Promijenila se preko noći i u Ukrajini
"Pa oni su maksimalno motivirani, mobilizirali su se, to je strašno nešto. Postali su patrioti, kao Hrvatska kad je ratovala. Oni se ne boje protivnika. Najveći problem je raketiranje gradova, nemaju zaštitu od NATO-a, ne zakrivaju nebo i to je najveći problem. Jedino se toga boja. Ali spremi su štititi svoju državu, što je i normalno", piše Gol.hr.
Ukrajina je i njegova država. Jer iz matičnog Hajduka 2006. se zaputio tamo i ostao praktički neprekidno, izuzev tek jedne sezone u Poljskoj. Igrao je za brojne ukrajinske klubove, Dnjipro, Krivbas Krivi Rih, Arsenal Kijev, Karpati Lavov, Vorsklu Poltavu, Volinj Luck i Inhulec Petrove gdje je nedavno zaključio karijeru.
"Osjećam ljubav prema Ukrajini, kao i prema Hrvatskoj. Ukrajina mi je dosta toga dala. Meni je tu super, nemam što skrivati. Toliko vremena sam tu proveo i osjećam se kao svoj. Imam dosta prijatelja. Meni su oni super narod, i ovaj rat pokazuje da su slični nama, domoljubi su i bore se za svaki metar svoje države."
Sada je jasnije zašto je odbio pozive na evakuaciju, iako napominje:
"S našom veleposlanicom se gotovo svakodnevno čujemo. Nadamo se miru, to je najvažnije."
Nadaju se miru u Ukrajini i u njegovim Kaštelima. Zovu da se vrati kući, ali...
"Pa… To je moja odluka, i ja odlučujem. Oni naravno da se brinu, svaki dan se čujemo ujutro i navečer, stalno smo u kontaktu, nadamo se da će to što prije završiti, da do Dnjipra neće doći to i da će drugi gradovi postati mirni. Da se sve vrati normalnom životu, koliko je to moguće..."
