Ona je žena, majka i – strastvena navijačica Hajduka. U tih nekoliko riječi ukratko bi mogli opisati našu sugovornicu. Maja Masleša (ili Pčelica Maja) je supruga, zaposlena majka troje djece i žena koja ne propušta utakmice voljenog kluba na Poljudu. Ljubav prema Hajduku usadila joj je pokojna baka, a ona je sada prenosi na svoju djecu. Kaže nam da će od njih troje, barem ovaj muški dio njezinim stopama. A suprug? Ah, on je iz Šibenika (ali dobra stvar je da - nije na strani Modrih).
Nećemo otkrivati koliko godina Maja ima, dovoljno je reći da joj najstarije dijete ima 18 godina. Pa vi procijenite sami, nije na nama da otkrivamo dami godine.
„Na Hajduka me navukla pokojna baba. U mojoj obitelji su žene više bile za sport. Sjećam se, kad sam bila mala, da baba ne bi večerala kad bi Hajduk izgubio. Bilo mi je to čudno, dok i sama nisam došla u tu fazu da se nerviram. Na prvu utakmicu sam otišla s prijateljima, imala sam nekih 20-ak godina. Nažalost nisam doživjela da odem s babom“, kaže nam Maja.
Od troje djece, dvoje zanima Hajduk
Kao što smo već rekli, Maja ima troje djece. Stariji sin ima 17 i već ide na sjever, mlađi ima četiri, ali kaže nam da bi i on mogao njezinim stopama. Najstarije dijete je kćer koju nogomet toliko ne zanima. Ali, nikad nije kasno.
„Muž isto voli Hajduka, ali ne kao ja. On je iz Šibenika. Nema u sebi to“, kroz smijeh će Maja. Srećom, nije od onih Šibenčana što navijaju za Dinamo, zaključujemo. „Ne bi ja u tom slučaju bila s njim“, spremno će Maja kroz smijeh.
„Nikad nije bio na Poljudu, ali on je više tip da će na televiziji pogledat utakmicu u miru. Ja sam ona koja ide na tribine i viče. Doduše, radi u Njemačkoj, tako da i nema kad ići na utakmice“, pojašnjava nam sugovornica.
Zato utakmice na Poljudu Maja ne propušta, a na gostovanjima je bila dva puta. Ipak nije lako majci ostaviti djecu i ići na utakmicu.
„Prvo gostovanje je bilo u Zagrebu. Kćer mi je bila u bolnici i govori mi: 'Mama, pa je l' tebi danas igra Hajduk?'. Da, igrao je Hajduk, ali ni na kraj pameti mi nije bilo ići na utakmicu. To sam joj i rekla, a ona će meni: 'Utakmica ti je u 7, a posjete su ionako samo do 5. Znam da ti triba Hajduk, da izbaciš stres i sve iz sebe, ajde ti na utakmicu.' I ja sam preko konobara purgera nabavila kartu za Zapad. Uru vrimena prije utakmice sam sjela u kafić Maksimilijan. Svi u plavim majicama, ja jedina u bijeloj. Pita me konobar šta ću pit i ja mu kažem 'Veliku s ladnin mlikon'. Svi su me pogledali i taman da ću zapalit duvan, zazvoni mi mobitel i krene melodija 'Ja ne mogu drugo nego da ga volim…'. Samo sam promislila 'Majo, luda Majo, gotovo ti je sada…'. Vidim dolazi neki nabildani lik do mene i pita me s kim sam. Rekla sam da sam sama, a on meni: 'Za koga navijaš?' Ja mu kažem 'Pa za Hajduk.' Kaže on meni na to: 'E imaš muda! Šta ćeš popit?' Mogu samo reć da su mi dinamovci sredili da uđem na jug. Imam samo pozitivna iskustva“, prepričala nam je Maja.
Drugo gostovanje bilo je u Koprivnici. I tada je sa kćeri bila u bolnici u Zagrebu.
„Bila je to utakmica sa Slaven Belupom na kojoj je sudac pogođen stolicom. Prije nego sam išla, kažem svojoj kćeri da nikome ne govori da sam išla na utakmicu. I pogode suca stolicom, a meni zvoni mobitel u nekoj pauzi, zove me muž. Kažem ja ovima oko sebe da budu tihi, a on meni 'Jesi ono ti pogodila suca?'. Pitam ga kako zna da sam na utakmici. 'A daleko je Koprivnica od Zagreba…', kaže mi. Ma i da sam se htjela sakrit, nisam mogla. Sutra sam osvanila na naslovnici novina. Ili sam na televiziji ili u novinama, nevjerojatno je, ali svaki put me neka kamera uhvati“, kaže nam dalje Maja.
Pa dobro, je li muž poludio?
„On zna koliko meni Hajduk znači. Meni je Hajduk pomoga da ove zadnje četiri godine budem psihički bolje jer mi se kćer razbolila. Odeš na utakmicu i te dvi ure ne misliš na probleme. Hajduk mi dođe ka normabel. Muž shvaća, mater isto tako, a na poslu znaju da ako igra Hajduk – ili radim jutro ili uopće ne radim“, kazuje nam dalje.
Sa sinom ima dogovor da joj se mora javit nakon svake utakmice, pogotovo ako krenu neki neredi.
Ovisi li atmosfera u kući ovisno o rezultatu?
„Zna krenit priča sa starijim sinom. Tako mi zna reć nakon poraza – 'Evo ti pretplata.' Štufa se, ali onda opet ode na utakmicu, to je jače od njega. Samo mi kaže: 'A šta ću kad ga volin!?' Isto nam je, ja ga skroz razumin. Nije me štufalo i nikad neće“ , kaže nam Maja koja kao i svaki pravi navijač ima sve živo iz fan shopa pa čak i nekoliko potpisanih dresova.
Ima i FB stranicu posvećenu Hajduku sa nekoliko tisuća pratitelja. Kaže da joj tako znaju prići i nepoznati ljudi i javit joj se jer je prepoznaju zbog društvenih mreža.
Svi navijači Hajduka imaju samo jednu želju, ne treba ni spominjati koju.
„Hajduk nema sriće, to je najveći problem. Treba pokupit dresove igrača i blagoslovit ih. Krene dobro, odlična postava… e onda krenu ozljede. Ma da Hajduku stavite crveni tepih, a na kraju tepiha da bude pehar, on bi sam sebi podapeo nogu dok dođe do tog pehara. Nadam se da ćemo iduću sezonu dobit dobrog trenera, da će svi igrači bit u formi. Ako smo 2O godina čeka, možemo još malo. Znate kako se kaže - ljubav, a ne đir“, kaže nam sugovornica.
Nije žena samo za kuhaču
Zanimalo nas je i imaju li ljudi predrasude prema njoj s obzirom da je žena i voli nogomet. Uvijek ima onih koji kažu da je – ženi mjesto u kuhinji.
„Puno je još onih koji misle da je žena samo za kuhaču, da joj nije misto na utakmici. Misle da ne zna šta je jedanaesterac, šta je faul,… Ja ih pustim da pričaju, da blate, a onda krenem – spomenem zadnju utakmicu, koliko je bilo recimo kornera pa se iznenade koliko znam, a žensko sam. Većina se i dalje drži onoga da moraš bit muško da bi volio nogomet. Drago mi je šta je sve više žena na utakmicama“, kazuje nam.
Dvije utakmice kazne Hajduku bile su i njoj kao kazna.
„Svi su me pitali kako će snimatelj bez mene. Ma kako ću ja bez Poljuda, odgovarala sam im“, kaže nam ova vedra i optimistična navijačica koja vjeruje da će titula doći.
„Hajduk stvarno dugo nije bio prvak, ali zanimljivo je da nema zemlje na svitu u kojoj se ne zna za Hajduka. Niti jedan klub nema navijače ka šta ih Hajduk ima. Ja kao i svaki normalni navijač poštujem sve navijače koji navijaju za svoje klubove. Imam puno prijatelja koji navijaju za Dinamo, ali kad smo na utakmici – onda nismo prijatelji. Onda smo samo navijači. Zadnje četiri godine sam često u Zagrebu i moram reći da su mi okorjeli dinamovci pomogli u jako teškim trenucima u životu. Neki od njih učinili su više nego što bi mi netko iz Splita. Svi smo mi naši, osim kad je utakmica. Kad smo na stadionu, svašta ćemo reć jedni drugima, ali van stadiona je drugačije“, pojašnjava nam Maja kojoj Hajduk pomaže da – napuni baterije.
„Hajduk mi je zaista pomogao psihički, ali i kad gube i kad tuku uz njih sam. Nažalost, navikli smo se na poraze, ali svi koji me znaju – znaju da sam vječni optimist. To je ono šta me drži na životu, drži me da mi ostane hladna glava“, kaže nam za kraj Maja, a mi želimo njoj, ali i svim ostalim navijačima Hajduka – da titula dođe što prije. Po mogućnosti iduću sezonu.
