Stipe Božiću, care!
Tliko si se puta uspeo na najviše planine svita da ne mogu inčije nego ti skinit kapu! Al' nisan ni ja za bacit! Ne znaš ti na koga si se namirio: ja se u ovoj izolaciji svaki dan po ne znan kliko puta penjen na vu svoju planinu od kreveta, pa se spušćin, pa jopet gorikarce. Oko mene bilo prostranstvo di samo ritka vrsta paukova more priživit u takizin uvjetima. Kisika još imaden dovoljno, ko kad ga vele ne trošin na riči – nit' ima s menon još članova ekspedicije da s njima koju pribacin i proljudikan ko čovik, nit' je vođa puta uza me (znate da nije proša visinske pripreme i provjeru, bio je negativan). Ma di bi nan bio kraj da je on tu! Vako ja sama visine osvajan i sama se po krevetu valjan. A di to toka jednu ženu bez svog čovika lancune gužvat?!
Meni je, rećeš ti, zgodnije jer mi prsti ne zebu i nisan morala kroza snig, al' tliko puta dnevno, Stipe, dok su me brige morile i stra oko srca šiba!!! Pa nije to mačji kašalj, moraš priznat! Ja tebi priznan: lipo je na visoku, al' isto dojadi. Ajde, nađi mi onoga kome bi to bilo zanimljivo: stalno ćulit na istoj planini s istin pogledon prema doli di me naguvljana prašina već popriko gleda, a pauk odozgar samo šta u oko ne upadne! Kako bilo da bilo, izdurat ću ja i to kad mi se tako u životu napovrnilo. I ne vridi kukat, drugima se jadat. Čovik mora dalje sam, kako zna i umi. Zato, ajde ti, Stipane, za svojin poslon, tebe čekaju nove avanture, a ja se moran brigat kako ću nizbrdo. I ne mislin ovde na to kako ću sać s kreveta, nego kako ću, nakon pustog vrimena u čardaku ni na nebu ni na zemlji, izać među ljude.
Pitan se kako će mi bit odat po cesti, oće li se na meni vidit trag lipljive izolacijske trake na kojoj piše PAZI KORONA! i oće li ljudi ić kontra Capakova 2 m razmaka i maknit se još koji za svaki slučaj.
Vidiš, moj Stipica, ti si u lovorike dočikan, a ja se mogu samo vijencu zadrške nadat.
