Evo nas napokon na uzavreloj Marakani (temperatura zraka 45 stupnjeva!) na prvenstvenoj utakmici Carioca serie A-Taca guanabra, između Flamenga i Bengua. Velebni stadion pamtimo uglavnom po dva događaja: kad su se judi bacivali sa najviših tribina nakon što je Urugvaj tuka Brazil u finalu SP te po sjajnom golu našeg tića Jurice Jerkovića na oproštajnoj utakmici velikog Pelea.

Club de Regatas do Flamengo osnovan je 17.11.1895 godine, ima svoj stadion u kvartu Leblon, Estadio Luso Brasileiro, ali utakmice serie A igra na Marakani. Ima sjajnu prošlost od koje izdvajamo tri Interkontinentalna kupa, te plejadu izvanrednih igrača. Nama možda najpoznatiji je Zico, koji je igrao i u europskim klubovima, a puno ime mu je Arthur Antunes Coimbra. Izdvajamo ga kao sjajnog igrača i brazilskog izbornika kojemu su navijači podigli spomenik baš kao i mi našem Bajdi.

Unatoč velikoj vrućini, skupilo se oko 50.000 uglavnom Flamengovih navijača, svi u klupskim dresovima, ka i mi kad je Tito Kirigin izda direktivu da svi dojdu na Stari plac u bilo, kad se proslavljala šampionska titula protiv Olimpije 1971. godine. Razvila se tu i naša, Hajdukova bandira i lipo se uklopila u navijačko ludilo. Kad su saznali odakle smo i da smo isto dio Torcide, a oni su upravo ta Torcida po kojoj su naši pedesetih godina kontra Zvizde dali sami sebi ime – TORCIDA, bilo im je jako drago i uslidila su čestitanja, mada iskreno rečeno nikad nisu čuli za Hajduka, ali ime Croacia izgovaraju sa poštovanjem i respektom.

Utakmica je počela vatreno, Bengu u kontri odma na početku zabija, ali najbolji igrač Flamenga, Diego iz penala ubrzo poravnava rezultat i izaziva erupciju oduševljenja. Flamengo nastavlja pritisak i početkom drugog poluvremena Gabriel Barbosa na centaršut Diega zabija za 2:1. Stadion plamti, ali ne od bengalki, za cilo vrime nije upaljena ni jedna, to je zabranjeno, ali navijači se drže toga i ne čine štetu klubu, za što im se osobno na kraju susreta zahvalio presidente kluba. Do kraja Diego uspijeva promašiti još jedan penal, ostaje 2:1, pobjeda Flamenga i proslava uz sambu. Veličanstven doživljaj, sportski užitak vrh vrhova. Ovo je sve moga bolje komentirat Srđan Fabijanac ili Toni Bilić, sada novinar koji brez dlake na jeziku postavlja pitanja na brifinzima Hajduka, nekad veliki meštar malog baluna i vaterpolist Jadrana, a sada dikod zaigra na karte tamo na Bače.

Eto gotovo je, triba poć ća. Spomenija sam već da smo bili i na Glavi šećera (Pau de Aguçar), graditeljsko čudo, kako su izventali žičaru na vrh kamene piramide. A ne bi i mi mogli dignit europske šolde i potegnit žičaru na vrj Marjana, šta triba čekat, triba čim pri uvatit onih deset godin ča je Opara reka da su Zagreb i Rika ispred nas. A onda lova sama kapje.

Gotovo je, triba poć ća. 12 uri leta do Zuricha, ura i po do Zagreba, pet uri autobusom do Splita. A moj Splite, di si, koji me je vrag tira u misecu sičnju tražit lito, more, mudantine, kratke gaće, japanke (evo su me nažujale pa sad cotam), ist trišnje, cate, barakokule, marakuju, sai, avokado i ča ja znan ča sam sve ovdi izija i popija (priporucan guaranu i ladni sok iz kokosa). Rio je čudesan grad kako je to i Edo Pezzi napisa u svojoj monografiji, jedan od najlipših na svitu i možemo se u mnogome usporedit s njim. Ali na balancu kantar bi prevagnija na našu stranu, nima kod nas ovoliko sirotinje šta spavaju na komad kartona po ulicama. Splite eto me nazad, ajme odma u Berlin, moje kuglače iz Mertojaka čekadu strašni Nijemci u četvrtfinalu Lige prvaka. A diš lipše!