– Nikakvu poruku da budem iskrena. Radilo se o izletu preko granice. Naravno da sam znala da će fotografija izazvati ovoliku hajku, ako bi ih i pojela ne bi to objavila?
Je li to moralno u redu?
– Ljudi imaju različite poglede na takvo nešto. Gledala sam zakonski okvir što je dozvoljeno. Kao što ne bi napravila stvari u svojoj zemlji, tako ne bi ni tamo nešto što je zakonski zabranjeno. Tamo je ovo s prstacima zakonom regulirano drukčije. I u tom smislu, pojesti prstace u javnom restoranu s fiskaliziranim računom nisam smatrala da je takav prekršaj. Pa i nije – i dalje smatra Batarelo.
Mislite li da u BiH ima toliko puno prstaca? Znate li kako se oni love?
– Što se izlova ribe tiče nikad se time u životiu nisam bavila što je dozvoljeno a što nije – prisjeli su mi, mislim da ih više neću pojesti. Kad razmislim o tome, shvaćam što sam učinila.
Shvaćate?
– Pa da. Evo recimo u Njemačkoj nema ograničenja brzina na autocestama. Pa ako se netko želi ispuhati, može do Njemačke. Shvaćate li?
U Bocvani je dozvoljen i lov na slonove, u Japanu na kitove, a u svijetu su ugrožene vrste…
– Ma mene je začudilo da objava koja nije imala poruku, jer je bila izlet i druženje, doživi ovakav interes. A zamislite, trebalo je pet dana da netko reagira. Moja sumnja je bila da je to bila pozadinska priča, a da je nešto sasvim drugo u pitanju – kaže Batarelo i na pitanje „što?“, nije nam znala odgovoriti.
– Poučena ovim iskustvom, napravit ću drugi put kao i drugi – okrenut ću glavu.
Okrenut ćete glavu?
– Pa naravno – zaključila je Batarelo.
