– Majko, ima li šta zanimljivoga u novinama? – prokomentiram gledajući je naslonjena na dovratak njezine sobe, koja danju postaje mali dnevni boravak.
– Vrag me odnija ako išta pročitam osim osmrtnica – nervozno mi odgovori i spusti novine pokraj sebe. – Aj, sidi, zlato materino. Doriiiiiiis, skuvaj sestri i meni kavu!
– Ne triba, otići ću malo do nje da je vidim.
„Do nje“ znači u drugu prostoriju, jer moja je sestra ostala živjeti s roditeljima. Lijepo to kod njih funkcionira, dobro se slažu. Dok kod mene ima dana kad ne podnosim samu sebe, a kamoli rođenu mater. Sreća moja što je moja kći prava kopija mene. Učinit će za mene sve na ovom svijetu, ali živjeti zajedno – nikako!
– Sidi malo sa mnom. Da vidiš koji je lip čovik umra, malo mlađi od mene.
– Pusti, majko, ko je umra. Znam da ti je najveća radost gledat osmrtnice zato što nećeš nać sebe.
Ovo sam rekla u šali, ali brzo sam okrenula temu.
– Reci ti meni, ima li u mistu šta nova? Je li koji muž privarija ženu, je li koja žena pobigla od muža?
– Ćerce moja, ali di idem! Ono malo do ćaćinog ti groba… Lipo se drži cviće od prošle subote.
U očima joj je poseban sjaj kad govori o očevu grobu.
– Idem se javit sestri, pa ću se vratit.
Uputim se, ali čujem kako se diže i krene za mnom. Naravno, da joj što ne promakne.
– Doris, jesi li stavila kavu? – nagnem se i poljubim sestru u obraz.
– Sad ću. Je li ti mater rekla šta ću joj kupit? – namigne mi da ona ne vidi.
– Nije mi rekla. Majko, šta to kriješ?
Vidjela sam isti onaj sjaj kao kad govori o cvijeću na očevu grobu.
– A da će mi kupiti osmrtnice koje mogu povećat i bolje vidit sliku.
– Ubij me, a ne mogu pogodit šta je to.
– E, moja sestro, ti ništa ne znaš…
Glumila je ozbiljnost, a cijelo joj se lice smijalo dok mi je objašnjavala.
– Kupit ću joj mobitel i stavit ikonu, tako da se, kad je pritisne, odmah otvaraju osmrtnice.
– Aaaaaaa, lipo, bome!
– E, tako da više ne moram ćorkat. Pokazala mi je Doris kako se povećava. Više ne tribam ni novine kupovat – mudro zaključi.
Tako je moja mater postala „glavni od zvonika“. Kako „od zvonika“? Jednostavno, u svakom se selu zna da je, kad brecaju zvona, netko umro. A budući da moja mater gleda osmrtnice preko interneta, gdje one izlaze dan prije u 17 sati, ona među prvima u svojoj generaciji, zna tko je umro.
Poslije mjesec dana otišla sam do meni dragog susjeda da se malo nasmijemo. Kroz priču mi je rekao:
– Kad popodne u pet i pet zazvoni telefon, znam da je to moja susjeda i da je neko u mistu umra.
E, zato „glavni od zvonika“. Jer u mome mistu, kad ti zazvoni telefon poslije pet popodne, znači da je netko umro.
Prošlo je nekoliko mjeseci i moja se mater dobro uigrala s pametnim telefonom. Jednog sam je dana upitala:
– Majko, je li dobar ovaj internet?
Čekam zabavan odgovor, baš mi je trebalo malo se nasmijati.
– Srićo moja, nemoj mi ništa reć. Uzmem ga sekundu u ruku i proleti jutro, ništa ne napravim.
Počela sam se smijati, sjetivši se sebe i mnogih ljudi oko sebe. Pa koliko nam je puta mobitel odnio dan! Čim je čula moj smijeh, za sekundu je doletjela sestra.
– Šta je rekla da te tako zabavlja?
Objasnila sam joj što je bilo, kad ona meni:
– E, ova je bolja. Kažem joj ja da sada, kad je savladala osmrtnice, mora ići stepenicu gore. Ima Dalmaciju Danas, tu imaš svašta za čitati, a možeš i povećati sliku. I tako ja njoj spojim novu ikonu i, kad je klikne, odmah se otvori Dalmacija Danas. Sve joj objasnim i otiđem kuvati ručak. Kad me posli uru vrimena zove i viče:
– Doriiiiiis, di su ovdi osmrtnice?
