Malo mi je muka u zadnje vrime kad vidin kakva je situacija. Uvik se neki kerefeki kod nas dešavaju, al primarno mislin na ovo šta se dešava Frani Lučiću.
Eo moj dojam o njemu, neki san ga dan sinja.
Uša san u Tommyja tamo u Slavićevoj kupit duvan, jogurt i bananu jer guran zdrav život. Taman je to bilo prije ovih buretina i devastacije i bilo je lipo vrime, taman za udrit đir po gradu. Dogovorija san se sa Cipon negdi u getu, al san cili nekako bija lešan, nije mi se ništa dalo.
Za vas koji ne stojite u Splitu ili ne đirajete po gradu, morate znat da je vidit Franu Lučića česta pojava. Uvik je on negdi, ja san stvarno puno sritan kadaga vidin, navika san gledat ljude ispo te fasade i maske i on mi je baš uredan lik.
Neznan jeste vi vidili šta je ta vatra napravila od njega. Neznan jeste svjesni friži koje čovik mora gledat svaki dan na sebi. Razumin kada babe okriću glavu od njega, prikrstu se i tiho izmole hvalu šta se to njima nije desilo. I isti taj Frane Lučić je bija u Tommyja na kasi iza mene. Fala bogu da san ga pustija ispri.
Cili mi je dan bija ka prosvitljen. On je ćakula sa teton na kasi i time nju obasja. On se nasmija i meni jer je reka neku glupost. Ej, čovik od kojega svi peru ruke je u ruci drža, za mene u ton momentu, sveti gral. U svojoj napaćenoj, izgorenoj i zauvik poluispravnoj ruci drža je Životinjsko Carstvo.
Meni se sada ruke od ponosa tresu dok ovo izbacujen na mobitel. Čovik kojega je život isprobija po rebrima, bubrizima i cilon tilu je jedno ladno popodne ćakula sa teton na kasi i kupija Životinjsko Carstvo. Ako ne morete razumit ovo šta oću reć, onda ne razumite dišpet. Ne razumite volju. Ne razumite duh i borbu. Ne razumite one male stvari koje čovika činu jednin od nas. Frane Lučić mi nije popravija dan, popravija mi je godinu. Ma i više.
Jer jednog dana kad taj Frane Lučić doje gori kod svetog Petra, na kraju ove životne avanture, doć će mu ispunjen i usta umeljanin baš ton čokoladicon, nasmijan i stisnit će šaku u besu i nasmijat se onin berekinskin smijen kakav san vidija jednog popodneva u Tommyja u Slavićevoj. Taj osmjeh nemoš slomit, koliko god pokušavali.
Osmjeh koji ja neću nikad zaboravit.
