Dino Rađa gotovo svakodnevno na svom Facebooku objavljuje svoje životne priče. Tako je ovoga puta objavio tekst koji je posvetio svojim babama i didovima.
Njegovu objavu prenosimo u cijelosti.
Babe i dide. Od matere dida Duje i baba Marica, a od oca dida Ante i baba Marta. Dida Ante je oni cinkaroš od jučer. Kad san se rodija živili smo prve 3 godine s njima. Bija je partizan za vrime rata i priča mi je priča stotine kako su išli na bunkere s jednon bombon u ruci, kako bi bajuneton kopali po ledu za komad starog kruva.
S njime san jako bija vezan. Živili su na Gripe u kući od svega. Malo betona, malo cigle, malo drva, malo papundeka. Dograđivalo se kako se moglo. Radija je vino u polju, a isprid kuće su se igrale balote. Kad se priselija u neboder jer je mora kuću dat da se proširi starački dom, počeja je kopnit. Ja san mu bija bog. Najstariji muški unuk. Žensku unučad i sve od svojih ćeri nije zazira dva posto. Ja san nosija prezime a svi drugi su se mogli slikat. Samo meni je dava čokoladu ili neku kintu. Međutin, ja san to mora dilit sa sestron. Iša bi kod njega i nas dva bi igrali na karte. Briškula sa tri karte samo. Nije zna duplu. Posli bi mi uvalija crvenog konja i reka da ne govorin nikome. Ali starci su me naučili da je najvažnije nikad lagat pa san uvik reka i mora podilit. Nije mi onda bilo drago ali san naučija lekciju.
Dida bi nas zna odvest na selo u Ogorje. Tamo se pekla pečenica na špaheru i jaha se magarac. To mi je bija ka space shuttle danas. Baba je umrla rano. Bija san još mali pa se sićan samo malo. Prava žena sa sela. Baba, ljubav, zaštita i uvalit šta slatko kad je bilo. Dida je moga staroga naučija kuvat seljačku puru i uvik nas zva kad se kuvalo. Stari je naučija mene, a ja danas učin svoju dicu. Doduše, njih dva su to sa čvarcima a ja i moj mali sa mlikon. I dan danas.
Dida Duje je bija strog. Nosija je brkove ka oni slican Charlie Chaplinu i svi su ga se bojali. Ja i sestra bi cili lito proveli kod njih u vikendicu na Braču. Dida je to napravija malo po malo uz pomoć obitelji i 6 miseci godišnje su boravili tamo on i baba. Inače su živili u Varošu. Radmilovićeva ulica, odma do Plinarske. Vozija je cili život motore. Čak i utrke. Na Braču je ima Kozu latasicu i s njon me vozija uvik u selo po kruv. Diza bi se rano u 5 uri i diza vrše. I ja bi s njime nekad iša. S njime san naučija sve šta se tiče mora. Brod je uvik izvlačija vanka na kraj i veziva ga lancen za jednu alku. Ključ ispod kamena u zidu.
Obid je mora bit u podne inače bi bogava ka lud. Baba ka baba. Išla bi za nama dicon u more i davala ist. Zavrnila bi veštu do kolina i za nama s pijaton kumpira i davat usta jedan po jedan. I ona je nažalost umrla rano. Tu na Braču san naučija plivat kad san ima tri godine. Nikako u more dalje od vrata. Boja san se trave ka lud. Jedan dan zove me stari u brod da idemo na ribe. Odvede me jedno 50 metri od kraja i zaitne me u more. Ja počnen vikat i topit se. Sve dok nisan vidija da me ne jebe dva posto i da vesla nazad. Onda san dopliva do kraja bez problema. Pa ti vidi. Sa brodon od 3 metra i Tomos 4 se vozilo u Split nekad. Komunikacija partizanska.
Stari je nabavija neka dva toki vokija i dvi kamionske baterije. Morali bi se popet na zgradu i u zadano vrime se javit didi na Brac. To je trajalo neko vrime dok nan milicija nije ušla u frekvenciju pa smo morali prestat. Dida Ante bi posebno bija ponosan na unuka. Zamisli Rađa u HOF. Bili bi svi, ali on posebno.
[fb_pe url="https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=266504810667581&id=179732212678175" bottom="30"]
