Sija bi u vrimeplov i vratija se sa svon žunton šta san skupija kroz godine i krenija ispočetka. Možda bi taj put napravija sve kako triba. Pošto ne mogu, i generalno san stvarno sritan odlukama koje san donosija, samo ću se vratit u četvrti osnovne i napisat sastav kroz te oči.

Moj grad je Split. Kažu judi da je najlipši grad na svitu. Stvarno i je kada ga opizdi sunce usri lita i kada su vešte svugdi oko tebe. Sviman koža miriše na kremu za sunce, i svi su crni i bilih zubi. Lipo se ćutin kada se ogratan o neku lipu furežicu i poslin vonjan tu kremu šta mi je na ramenu ostala. Njiman stvarno te kreme stojidu bolje.

Moj grad Split je glasan. Svi viču i kad su sritni i kad su juti. U mome gradu se puno deru i kada se pozdravljaju svaki dan i kada se nisu vidili pun kufer vrimena. Moreš točno vidit da je neko nešto u gradu, po tome kako se dere. Ako pozdravlja sa beson i kaže ‘bo bo’, onda sto posto drži neku birtiju ili stoji na vratima negdi.

Moj grad Split je grad kulture. Ne more mi niko reć da mi te iste kulture nemamo. Istina je da se ne slaže sa kulturon svugdi okolo, ali naša je. Ostavit će se kunu manče da ne šuška u tuti ili da, nedaj bože, ne ispadne iz džepa pa ljudi pomisle da si cicija. Nepisano je pravilo na školskome u ulici – ako kažeš starome da te neko plesnija, najeba si ka žuti. Ako to nije kultura neznan šta je. Pari mi se da su dica nekako postali špije, ruku na srce.

Moj grad Split je grad stila. To mi niko na ovome bilon svitu ne more reć da nije. U mome gradu je sve markirano, svi muški nose krokodile i konje po majicama, žene naopaka slova, a dica imaju avijonke na nosu otkad se rode. Proješ rivon – imaš šta vidit. I čut. Da judi pristanu pričat i da umukne more, čuja bi kako pete postola tuku o tehnobeton. Ritam je ludilo – šta će ti Ultra kada imaš splicke ženske?

Moj grad Split je grad kave. Al one produžene u velikoj čikari. Male s kap ladnog i jednin natrenon. Dva ultra kratka espresa i čašon vode bez leda. Velike sa toplin, sa mlikon do vrha i bez pjene. Produžene u čikaru od čaja i dec ladnog mlika sa strane – i smeđi cukar. Koji smo mi znanci, a? A doješ u nekoga doma, skuva ti Nes na akciji i da ti vodu iz špine.

Moj grad Split je grad baluna. Hajduk. Triban li išta reć više? Po grada tetoviralo grb i nosu tute i iskaznice iz dvi i petnaeste. Ženske su najluđe, one znaju sve i dile bese svojoj muškoj ekipi. Svaka čast pravima, to ću uvik reć. Uvik su mi bile gore poturice od Turaka, al šta je tu je. Ima nešto u onoj o Turcima i malon Muji.

Moj grad Split je pravi hrvacki grad. Daju se pluća i srce za prošla vremena i ideale mrtve ka i ljudi koji su ih postavili. Ograniziraju se povorke do ranjenih simbola i tuče se u prsa jače nego drugi. Dok se pije ta produžena u veliku čikaru i prst pelina s ledon, kune se u vjeru ljubav i domovinu. A žena stoji doma i briše uokvirenu facu prvog precjednika dok muž zakopčava šlic portun do. Nedija je za crkvu, lemozina se uplati, kaže se popu da se arčilo i bančilo, izmoli se par mantrica i udri brale opet, do iduće ispovidi. Mi u Splitu imamo najboljeg Boga.

Na kraju, moj grad Split je grad zdravog razuma. Nama je ovde bolje imat boršu od dvi iljade kuna i pedeset u njoj nego boršu od pedeset kuna i dvi iljade u njoj. Kada se pije kava na Rivi, na kutiji bilog malbora stoji zippo sa Hajdukovin grbon ugraviranin, do njega ključ od bemvea novčanik sa karticama koje su se tribale davno izrizat, al dobro služe za rizat nešto drugo.

Vozi se na jutu rezervu, pitura se doma guli, i jede se topli na dug. Dok se god hrani prvi dojam, uvik ćemo bit gospodski grad.

Alen F. / Dnevnik jednog brale



Komentiraj

Napišite komentar
Upišite svoje ime